Na prvi pogled delovalo je kao još jedan u nizu razmenjenih udara, ali detalji koji su isplivali kasnije otkrivaju pažljivo odmerenu poruku.
Iran je, odgovarajući na napad na svoje nuklearno postrojenje u Natanzu, gađao Dimonu i Arad – mesta koja nisu slučajno izabrana.
Upravo tu, u blizini Dimone, nalaze se ključni izraelski nuklearni objekti. Ipak, ono što je privuklo pažnju analitičara nije samo izbor cilja, već i izbor sredstva.
Vojni analitičar Jurij Knutov ukazuje da je Teheran posegnuo za balističkom raketom sa relativno malom bojevom glavom – oko 200 kilograma.
Ne tona, ne tona i po, već simboličnih 200 kilograma. U tom potezu vidi se nešto što nije impuls, već signal. Kako kaže, to je više upozorenje nego pokušaj razaranja.
Poruka je prilično jasna: sledeći put, ako do njega dođe, može izgledati potpuno drugačije – i po snazi i po broju projektila.
Pre toga, napad na Natanz bio je precizno usmeren, sa ciljem da se onesposobi postrojenje za obogaćivanje uranijuma. Ishod ostaje nejasan. Izrael tvrdi da je, uz podršku SAD, sve uništeno.
Iran, s druge strane, insistira da je infrastruktura očuvana. Istina je, kao i obično u ovakvim situacijama, verovatno negde između – ali činjenica da je odgovor stigao gotovo momentalno govori da Teheran nije imao nameru da prećuti udar.
Knutov dodatno naglašava da je izbor slabije bojeve glave zapravo racionalan potez. Da je korišćena snažnija raketa, posledice bi mogle biti katastrofalne – ne samo po Izrael, već i po region.
Postoji pretpostavka da se ispod zemlje u toj zoni nalaze skladišta nuklearnog oružja. U slučaju ozbiljnog pogotka, posledice bi bile ekološki razorne, a geografska veličina Izraela znači da bi se efekti brzo prelili i na susedne zemlje.
Otuda i spekulacije: da li Iran uopšte raspolaže sredstvima za uništavanje duboko ukopanih objekata? Knutov ne isključuje tu mogućnost, ali ostavlja dozu neizvesnosti.
Beton-probijajuće bojeve glave sa odloženom detonacijom mogle bi izazvati podzemne udare i urušavanja, ali za takav efekat potrebna je serija snažnih pogodaka – više raketa, svaka sa bar tonom i po eksploziva.
Dok se na terenu razmenjuju udari i poruke, u pozadini se razrađuju scenariji koji deluju sve ozbiljnije. Američka strana već je signalizirala mogućnost gađanja iranskih elektrana, posebno ako se ne reši pitanje Ormuskog moreuza.
U arsenalu su krstareće rakete Tomahawk, ali i podrška saveznika – britanska nuklearna podmornica sposobna da ponese desetine takvih projektila već je u regionu.
Postoje i druge opcije. JDAM bombe, grafitne bombe koje onesposobljavaju energetsku infrastrukturu izazivajući kratke spojeve – sredstva koja se često predstavljaju kao “humanija”, iako efekti po civilni život umeju da budu dugotrajni.
Paralelno, razmatra se i širenje sukoba na ključne tačke poput naftnog terminala na ostrvu Hark ili obale Persijskog zaliva, odakle se kontroliše pristup Ormuskom moreuzu.
Treći scenario deluje gotovo filmski: desant sa ciljem preuzimanja oko 440 kilograma obogaćenog uranijuma. Međutim, čak i u teoriji, operacija je izuzetno složena. Potrebno je precizno znati lokaciju, izvršiti preuzimanje i zatim bezbedno transportovati materijal do baza u regionu. Svaki korak nosi ozbiljan rizik, a potencijalni gubici nisu zanemarljivi.
Ni ostale opcije nisu mnogo jednostavnije. Zauzimanje ostrva Hark moglo bi dovesti do toga da Iran sam uništi deo infrastrukture, uz velike gubitke za napadače.
Iskrcavanje na obalu nosi problem izloženosti – teren ne pruža mnogo mogućnosti za zaklon ili stabilizaciju pozicija. Čak i uspeh na papiru mogao bi skupo da košta na terenu.
U tom kontekstu pominje se i neobično oružje, takozvani “discombobulator”, koji je, prema tvrdnjama, već korišćen u Venecueli.
Navodno može smanjiti gubitke, ali njegovo korišćenje iznad teritorije Irana otvara nova pitanja. Protivvazdušna odbrana Irana, uključujući i prenosne sisteme, i dalje predstavlja ozbiljnu prepreku.
Zanimljivo je i da su se u SAD pojavile informacije o neidentifikovanim bespilotnim letelicama iznad baze gde su stacionirani bombarderi B-52.
Takvi detalji često ne ostaju bez političke interpretacije. U određenim krugovima već se razmatra mogućnost da se eventualni incident pripiše Iranu, čime bi se otvorio prostor za širu akciju.
U najtamnijim projekcijama pominje se i upotreba taktičkog nuklearnog oružja, konkretno bombe B61-12. Kao krajnja mera, u slučaju velikih gubitaka ili neuspeha konvencionalnih operacija. Takav scenario, naravno, pomera čitavu situaciju na nivo koji je donedavno delovao nezamislivo.
Sve to ostavlja utisak da je granica već pređena. Manevarski prostor za povlačenje bez gubitka političkog kredibiliteta postaje sve uži. U takvom ambijentu, svaka sledeća odluka nosi veću težinu od prethodne.
A ono što ostaje nejasno jeste da li uopšte postoji put koji vodi nazad ka pregovorima – ili se svet polako navikava na novu realnost u kojoj se takve opcije sve ređe pominju, a sve češće zaobilaze.
