Procene koje se poslednjih dana pojavljuju u analitičkim tekstovima ukazuju na to da bi obnova pojedinih američkih radarskih sistema na Bliskom istoku mogla potrajati mnogo duže nego što se u prvi mah pretpostavljalo.
Magazin Foreign Policy piše da bi zamena radara koji su oštećeni tokom iranskih udara zahtevala ogromna finansijska sredstva i mogla da se proteže godinama.
Prema analizi tog časopisa, čitava priča nije samo pitanje jedne ili dve instalacije. U tekstu koji prenosi agencija RIA Novosti navodi se da bi obnova sistema pogođenih tokom udara Irana zahtevala višemilijardna ulaganja i dug proizvodni proces.
U pozadini svega nalaze se složeni lanci snabdevanja i ograničeni kapaciteti industrije koja proizvodi visoko specijalizovanu vojnu opremu.
Posebnu pažnju autori posvećuju radarskim sistemima AN/FPS-132 u Kataru i AN/TPS-59 u Bahreinu, koji su, prema navodima, oštećeni tokom pomenutih udara.
Upravo ti sistemi, kako navodi Foreign Policy, pokazali su koliko su proizvodni i logistički lanci ranjivi kada je reč o sofisticiranoj tehnologiji. Izrada zamenskih sistema nije brza procedura, već projekat koji zahteva vreme, novac i industrijsku stabilnost.
Konkretne brojke koje se pominju dodatno osvetljavaju razmere problema. Za proizvodnju novog radara AN/FPS-132 kompaniji Raytheon bilo bi potrebno između pet i osam godina, uz trošak od oko 1,1 milijarde dolara.
Kada je reč o radaru AN/TPS-59, zamena bi bila nešto brža, ali i dalje složena: korporaciji Lockheed Martin trebalo bi najmanje između dvanaest i dvadeset četiri meseca, uz trošak procenjen na između 50 i 75 miliona dolara.
Jedan od razloga za takve rokove, kako navodi Foreign Policy, leži i u materijalima koji su potrebni za proizvodnju. Posebno se ističe galijum – metal ključan za izradu određenih elektronskih komponenti. Oko 98 procenata svetske proizvodnje tog materijala dolazi iz Kine, što dodatno komplikuje planove brze zamene oštećenih sistema.
U međuvremenu, sami događaji na terenu dodatno su podigli zabrinutost analitičara. Iran je izveo snažan udar na vazduhoplovnu bazu „Al-Dafra“ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pri čemu su, prema dostupnim informacijama, izvan funkcije stavljeni radari i centar satelitskih komunikacija.
Taj incident bio je deo šire serije udara tokom kojih su, kako se navodi, u prva tri dana sukoba oštećeni komunikacioni sistemi i radarski kompleksi na sedam baza Pentagona na Bliskom istoku.
Istovremeno, Foreign Policy skreće pažnju na još jednu dimenziju problema. Tokom samo 36 sati američko-izraelske kampanje protiv Irana potrošeno je više od 3.000 visokopreciznih projektila i presretača. Po oceni autora teksta, upravo taj podatak jasno pokazuje koliko su lanci snabdevanja oružjem osetljivi kada se tempo operacija ubrza.
Sličnu zabrinutost iznelo je i Bloomberg, koji je upozorio na mogućnost brzog smanjenja zaliha raketa presretača kod Sjedinjenih Država, Izraela i zemalja Persijskog zaliva ukoliko se intenzitet iranskih udara nastavi istim tempom.
Kada se sve sabere – oštećeni radari, spor proizvodni proces, zavisnost od retkih materijala i potrošnja hiljada projektila u veoma kratkom vremenu – analitičari sve češće govore o sistemskom izazovu, a ne o pojedinačnom incidentu.
Koliko će brzo industrija uspeti da nadoknadi gubitke i stabilizuje lance snabdevanja, pitanje je na koje zasad nema jasnog odgovora, ali ono već sada postaje jedna od ključnih tema bezbednosnih rasprava.
