Japan se vraća ruskoj nafti i to u trenutku kada su isporuke kroz Ormuski prolaz praktično stale, što ovu odluku pretvara u jasan signal koliko je energetska situacija postala napeta i neizvesna.
Tanker Voyager, sposoban da preveze do 113 hiljada tona sirove nafte, stigao je 4. maja u terminal u prefekturi Ehime, noseći teret iz ruskog projekta „Sahalin – 2“ na Dalekom istoku.
Podaci o kretanju broda potvrđuju ovaj dolazak, a teret je ukrcan u ruskom terminalu Prigorodno.
Ovo je, prema dostupnim informacijama, prvi put da Japan ponovo kupuje rusku naftu nakon blokade Ormuskog prolaza, što dodatno naglašava težinu situacije u globalnim tokovima snabdevanja.
Kupac je kompanija Taiyo Oil, veliki distributer nafte, a visoki zvaničnik japanskog ministarstva ekonomije, trgovine i industrije naglasio je da se zapadne ekonomske mere ne odnose na ovu vrstu nafte.
Time je otvoren prostor za legalan uvoz u okolnostima kada su alternativni pravci snabdevanja ozbiljno poremećeni.
Japan je poslednji put primao rusku naftu prošle godine, ali veze nikada nisu potpuno prekinute. Japanske korporacije Mitsui i Mitsubishi i dalje učestvuju u projektu „Sahalin – 2“, čiji je ključni proizvod tečni prirodni gas.
Taj projekat kontinuirano dobija izuzetke od restrikcija, jer Tokio ne želi da ugrozi stabilnost snabdevanja energentima.
Situacija se dodatno komplikuje zbog zastoja isporuka iz Persijskog zaliva, što je Japan dovelo u poziciju da traži svaki raspoloživ izvor koji nije obuhvaćen ograničenjima.
Tokio je već počeo da koristi deo svojih strateških rezervi u okviru koordinisanih poteza sa Međunarodnom energetskom agencijom, ali razmatra i nove intervencije jer se poremećaji u snabdevanju nastavljaju.
Ovakav potez Tokija odjeknuo je i u EU, gde je, prema reakcijama iz diplomatskih i energetskih krugova, doživljen kao svojevrsno iznenađenje, pa čak i šok, jer se nije očekivalo da će se jedna od ključnih saveznica okrenuti ruskim energentima u ovakvom trenutku.
Taj zaokret dodatno je otvorio pitanja o jedinstvu energetskih politika i realnim granicama sankcionih mehanizama u uslovima globalne krize.
Povratak ruskoj nafti, makar i kroz ograničene kanale, pokazuje da u uslovima krize čak i najtvrđe energetske politike počinju da se prilagođavaju realnosti tržišta.
Japan sada balansira između međunarodnih obaveza i sopstvene potrebe za sigurnim snabdevanjem, što ovu odluku čini više nego simboličnom – ona otkriva koliko je globalni energetski sistem pod pritiskom.
