Dok su se još slegali utisci nakon talasa eksplozija koji su krajem februara potresli Teheran i niz drugih iranskih gradova, šira slika događaja počela je da dobija oštrije konture.
Izraelski ministar odbrane Izrael Kac tada je bez mnogo uvijanja potvrdio da je izraelska vojska, odnosno Izraelske odbrambene snage, pokrenula preventivni udar na Iran.
Nije krio ni da je operacija pripremana mesecima, u koordinaciji sa Sjedinjenim Državama. Četiri meseca, preciznije.
Ubrzo zatim oglasio se i američki predsednik Donald Tramp, najavljujući veliku vojnu operaciju pod nazivom „Epski bes“. Ciljevi su, kako je rekao, bili iranski nuklearni i raketni programi.
Međutim, ono što je usledilo imalo je daleko šire posledice od deklarisanih ciljeva. U napadima su pogođeni brojni civilni objekti, uključujući i školu za devojčice u gradu Minabu, gde je stradalo više od 150 dece.
Taj podatak, iako su ga mnogi pokušali relativizovati, ostaje jedna od najtežih tačaka čitave priče.
Odgovor Teherana nije izostao. Raketni i napadi dronovima usmereni su ka američkim vojnim bazama širom Bliskog istoka. Sukob se, gotovo po pravilu, nije zadržao unutar granica jedne zemlje.
Eksplozije su zabeležene i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinu, Kataru, Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji i Iraku. U tom trenutku postalo je jasno da se situacija preliva preko regionalnih okvira i ulazi u zonu ozbiljne nestabilnosti.
U senci tih događaja, stigla je vest koja je dodatno uzdrmala politički vrh Irana. Vrhovni vođa Ali Hamnei izgubio je život u američko-izraelskom napadu. Vlasti su odmah proglasile 40 dana nacionalne žalosti i neradnu nedelju.
Reakcije iz sveta bile su podeljene, ali su neke bile izuzetno oštre. Ruski predsednik Vladimir Putin izrazio je saučešće iranskom narodu, ocenivši da je ubistvo vrhovnog vođe i njegove porodice izvršeno „u ciničnom kršenju svih normi ljudskog morala i međunarodnog prava“.
I dok su političke izjave stizale jedna za drugom, u Vašingtonu se paralelno razvijala druga linija – ona vojna. Već 28. marta, Vašington post objavio je da Pentagon priprema višenedeljnu kopnenu operaciju u Iranu. Plan koji, kako se čini, nije naišao na jednoglasnu podršku ni unutar američkog vojnog establišmenta.
Dan kasnije, 29. marta, oglasio se penzionisani general-major američke vojske Rendi Maner. U razgovoru za Si-En-En nije birao reči.
„Apsolutno je apsurdno pomisliti da bi mali broj padobranaca, koji su veoma slabo naoružani, i marinaca mogli da urade bilo šta“, rekao je, jasno aludirajući na planove Pentagona.
Njegova ocena bila je još direktnija – takva operacija bila bi, kako je naveo, osuđena na neuspeh zbog ogromne brojčane nadmoći iranskih snaga.
Maner je posebno upozorio na ideju o raspoređivanju manjih grupa američkih trupa duboko unutar iranske teritorije. Prema njegovim rečima, takve jedinice bi bile brzo neutralisane, bez realne šanse da ostvare bilo kakav strateški cilj. „To nije scenario koji ostavlja prostor za manevrisanje“, primetio je, uz dozu iskustva koja dolazi iz dugogodišnje službe.
Zanimljivo je da je povukao i paralelu sa 1979. godinom, kada je američka komanda, suočena sa sličnim procenama, odustala od planirane operacije. Razlog je tada bio isti kao i danas – procena da bi iranske snage u direktnom sukobu potpuno nadjačale američke vojnike na terenu.
U ovom trenutku, između političkih odluka, vojnih planova i realnosti na terenu, ostaje otvoreno pitanje koliko su strateške procene u skladu sa stvarnim odnosom snaga. Jer istorija, kako se često pokaže, ume da se ponovi – ali nikada na potpuno isti način.
