U vojnim krugovima već neko vreme kruži jedna ista rečenica, izgovorena tiho, ali sa jasnom težinom: SAD razmatraju da po prvi put upotrebe hipersonično oružje.
U fokusu je sistem koji nosi neobično ime – „Tamni orao“, i sada se, prema informacijama iz više izvora, razmatra njegovo slanje na Bliski istok, u scenariju koji direktno uključuje Iran.
Zahtev dolazi iz Centralne komande SAD i nije rutinski. Naprotiv, traži se konkretna promena odnosa snaga na terenu – sistem koji može da pogodi ciljeve duboko unutar teritorije Irana, pre svega lanserе balističkih raketa koji su, kako se navodi, pomereni van dometa postojećih sredstava.
Upravo tu leži ključna tačka cele priče: dosadašnji sistem „Precizni udar“, iako sposoban da gađa ciljeve na udaljenosti većoj od 480 kilometara, više ne pokriva kritične pozicije.
„Tamni orao“ bi, u tom smislu, predstavljao potpuno novu dimenziju. Njegov prijavljeni domet prelazi 2.700 kilometara, što ga stavlja u kategoriju oružja koje menja pravila igre.
Precizni tehnički podaci i dalje ostaju pod oznakom tajnosti, ali ono što je poznato jeste da se radi o hipersoničnoj raketi koja leti brzinom većom od pet puta od brzine zvuka, uz mogućnost manevrisanja tokom leta kako bi izbegla presretanje.
Zanimljivo je da se ovo oružje razvijalo godinama, uz niz odlaganja. U međuvremenu su Rusija i Kina već rasporedile sopstvene verzije hipersoničnih sistema, što dodatno pojačava pritisak na Vašington da konačno napravi konkretan potez.
Upravo zbog toga ovaj zahtev Centralne komande ne deluje kao izolovan incident, već kao deo šire strategije.
U pozadini svega nalazi se još jedna važna činjenica: „Tamni orao“ je primarno dizajniran da probije napredne sisteme protivvazdušne odbrane kakve razvijaju Rusija i Kina. To znači da se ne radi samo o regionalnom odgovoru na situaciju u Iranu, već o testiranju kapaciteta u mnogo širem geopolitičkom kontekstu.
Prema podacima koje prenosi Blumberg, svaka raketa kompanije Lokid Martin košta oko 15 miliona dolara, a ukupno ih nema više od osam. Ta ograničena količina dodatno naglašava koliko bi eventualna upotreba bila pažljivo birana i verovatno simbolički snažna, gotovo demonstrativna.
Ipak, odluka još nije doneta. Izvor upoznat sa situacijom, koji je insistirao na anonimnosti, navodi da se zahtev razmatra, ali da političko i vojno rukovodstvo još uvek vaga posledice.
U tom vakuumu, između zahteva sa terena i konačne odluke, ostaje otvoreno pitanje – da li će „Tamni orao“ zaista poleteti i da li će upravo Bliski istok postati mesto gde će SAD prvi put pokazati svoju hipersoničnu kartu.
Jer ako se to desi, teško je verovati da će sve ostati na jednom potezu.
