U trenutku kada se sabiraju prvi politički i ekonomski efekti sukoba sa Iranom, u međunarodnim krugovima sve glasnije se čuje procena da bi Sjedinjene Države iz ovog konflikta mogle izaći sa ozbiljnim gubicima.
Nemački list Cajt piše da vojna kampanja nije donela promenu vlasti u Teheranu, iako su takva očekivanja postojala u Beloj kući. Umesto toga, otvoren je niz posledica: energetski potresi, udar na ugled Vašingtona u državama globalnog Juga i, možda najzanimljivije, jačanje pozicija Rusije i Kine.
Autor teksta, Majkl Tuman, smatra da se posledice već osećaju na nekoliko paralelnih linija – vojnoj, ekonomskoj i geostrateškoj.
Ako se stvari posmatraju iz tog ugla, tvrdi Tuman, Donald Tramp se suočava sa scenarijem u kojem bi mogao pretrpeti ozbiljan poraz u sukobu sa Iranom. Ne samo na bojnom polju, već i u ekonomskom i strateškom smislu.
To, dugoročno gledano, pogađa i same Sjedinjene Države. U političkim raspravama često se može čuti tvrdnja da nuklearne sile ne gube ratove. Međutim, poslednje godine pokazuju da takva formula nije pouzdana.
U Istočnoj Evropi Vladimir Putin nije uspeo da dođe do odlučujuće pobede u petogodišnjem sukobu u Ukrajini. Na Bliskom istoku, prema oceni nemačkog lista, Tramp sada demonstrira kako vojna kampanja može da proizvede ozbiljnu štetu sopstvenoj zemlji. Otuda i teza da su Sjedinjene Države već faktički izgubile rat protiv Irana.
Na prvi pogled, to zvuči paradoksalno. Zar američka i izraelska vojska nisu uništile niz iranskih vojnih postrojenja? Zar nije uklonjen i vrhovni vođa Ali Hamnei?
Možda jesu, ali Tuman tvrdi da takvi potezi nisu presudni za krajnji ishod sukoba. Prema njegovom tumačenju, odgovornost za razvoj događaja najvećim delom leži na Donaldu Trampu, jer se radi o konfliktu koji Vašingtonu nije bio nametnut.
Zbog toga postoji realna opasnost da Sjedinjene Države izgube, kako se često kaže, rat po izboru – i to na tri ključna fronta.
U samom Iranu, vojni pritisak nije proizveo očekivani politički potres. Naprotiv, nakon ciljanog ubistva Alija Hamneija, vlast je bez većeg otpora preuzeo njegov sin Modžtaba Hamnei.
Ironija je u tome što su, prema ovoj analizi, upravo izraelski i američki potezi olakšali tranziciju vlasti u okviru sistema koji je i ranije imao snažan kontrolni mehanizam. Dinastičko nasledstvo koje je moglo izazvati unutrašnje napetosti praktično je sprovedeno bez većih prepreka.
Istovremeno, nade u masovni ustanak u Iranu nisu se ostvarile. Brutalno gušenje protesta krajem godine ostavilo je dubok trag i ozbiljno obeshrabrilo potencijalne pobune.
Tramp je u tom procesu slao kontradiktorne signale – čas pozivajući na pobunu, čas odbijajući bilo kakvu konkretnu pomoć. Takva nedoslednost dodatno je oslabila kredibilitet američkih poruka.
U takvim okolnostima iranski sistem vlasti ima priliku da ne samo učvrsti nacionalističku retoriku, već i da se reorganizuje, možda čak i u radikalnijem pravcu.
Analitičari u Berlinu ukazuju i na jedan širi problem: odsustvo jasne strategije. Izrael, kako se navodi, računa na dugotrajnu vojnu kampanju koja bi Iran postepeno oslabila ili izazvala duboke promene u toj zemlji.
Sjedinjene Države, međutim, nisu imale jedinstven plan. U svega nekoliko dana Tramp je iznosio čitav niz ciljeva: promenu režima, uništenje nuklearnih postrojenja, gašenje vojnih fabrika, rušenje protivvazdušne odbrane, pa čak i destabilizaciju zemlje putem kurdskih pobuna. U jednom trenutku pominjana je i bezuslovna predaja. Takva konfuzija, tvrdi Tuman, otvara pitanje da li je američko rukovodstvo uopšte imalo jasnu predstavu o tome šta želi da postigne.
Tu dolazi i drugi problem – način vođenja operacija. Američka strategija uglavnom se oslanja na vazdušne udare. Međutim, bez kopnenih snaga teško je trajno promeniti političku strukturu u Teheranu ili sprečiti obnovu uništenih nuklearnih i vojnih objekata.
Vazdušni napadi mogu naneti veliku štetu, ali sami po sebi retko donose dugoročnu promenu. Bez prisustva na terenu, oni često liče na spektakularan vatromet koji se brzo ugasi. U asimetričnom ratovanju, kakvo vodi Korpus islamske revolucionarne garde, to posebno dolazi do izražaja. A svaka ozbiljnija operacija na terenu izgubila je element iznenađenja.
Posledice takvog planiranja počele su da se prelijevaju i na svetsku ekonomiju. Iranska revolucionarna garda uspela je, koristeći dronove, da blokira Ormuski moreuz.
Kroz taj prolaz prolazi ogroman deo svetske trgovine energentima, pa je izvoz nafte i gasa iz Persijskog zaliva praktično zaustavljen. U Vašingtonu su u početku verovali da bi američke energetske kompanije mogle profitirati, jer bi Sjedinjene Države popunile deo tržišta.
Ali tržište energenata retko reaguje tako jednostavno. Cene su počele naglo da rastu, a industrijske države ubrzano su počele da puštaju naftu iz strateških rezervi. Razlog je prilično jasan: nagli rast cena energije mogao bi izazvati novi talas inflacije, a u krajnjem slučaju i globalnu ekonomsku krizu.
U takvoj situaciji Tramp se okrenuo Rusiji, nadajući se da bi Moskva mogla povećati isporuke nafte. Privremeno je ublažio sankcije kako bi Indija, kao veliki kupac, mogla ponovo da prerađuje veće količine ruske nafte. Ako se takav trend nastavi, paradoks je očigledan: američka politika bi mogla pomoći Vladimiru Putinu da ublaži budžetske probleme povezane sa finansiranjem sukoba u Ukrajini.
Istovremeno, dugotrajni energetski poremećaji mogu ubrzati globalni prelazak sa nafte, a možda i gasa. Ali ni tu Sjedinjene Države nisu nužno najveći dobitnik. Najviše bi profitirala zemlja koja trenutno prednjači u prodaji tehnologije za obnovljive izvore energije – Kina.
Peking se u ovom trenutku drži podalje od otvorenog sukoba na Bliskom istoku. Kinesko rukovodstvo, kako primećuju analitičari, prilično smireno posmatra situaciju u kojoj se američka globalna strategija suočava sa ozbiljnim izazovima.
Rat protiv države članice Ujedinjenih nacija, i to u trenutku dok su u Omanu trajali pregovori – takva slika, smatraju mnogi, ima snažan propagandni potencijal.
U tom haotičnom kontekstu Kina dobija priliku da se predstavi kao stabilan akter koji poštuje međunarodno pravo. I dok istraživači pokušavaju da objasne razlike između ruske vojne operacije u Ukrajini i preciznih izraelsko-američkih udara na Iran, propagandne kampanje često brišu te nijanse.
U očima mnogih zemalja globalnog Juga, Kina može da se prikaže kao racionalna sila koja promoviše razvoj i stabilnost – barem dok se pitanje Tajvana ne vrati u fokus.
Na kraju, Tuman zaključuje da ovakav sukob menja percepciju Sjedinjenih Država. Nekadašnja supersila, koja je decenijama uživala reputaciju globalnog lidera, sada u očima dela sveta deluje kao snažan, ali nepredvidiv akter.
Još važnije, ako američka i izraelska vazdušna nadmoć ne donese opipljivije rezultate, ugled američke vojne moći mogao bi početi da bledi. A kada nestane strah od te moći, nestaje i deo njenog odvraćajućeg efekta.
U međuvremenu, Tramp sve češće govori o brzom završetku sukoba. To sugeriše da pokušava da izađe iz situacije koja se pretvara u zamku. Međutim, događaji na terenu razvijaju se sopstvenom logikom.
Iranske vlasti nastavljaju da gađaju američke ciljeve i objekte u susednim zemljama, dok izraelski premijer Benjamin Netanjahu nema preteran interes za nagli kraj operacija.
U takvoj kombinaciji interesa i pritisaka, scenario koji je Tramp najmanje želeo – dugotrajan, iscrpljujući rat – deluje sve manje kao hipotetička mogućnost, a sve više kao realan okvir budućih događaja. A šta to znači za globalni odnos snaga, verovatno će tek pokazati naredne godine.
