Na prvi pogled, retorika iz Vašingtona zvuči kao priča o završnici. Američki predsednik Donald Tramp poslednjih dana govori kao da je sukob već gotovo zaključen.
„Mislim da je rat praktično završen. Nemaju mornaricu, komunikacije, vazduhoplovstvo. Njihove rakete su raznete u komade. Njihovi dronovi se uništavaju svuda, uključujući i proizvodnju dronova. Ako pogledate, ništa im nije ostalo. U vojnom smislu ništa“, rekao je pre nekoliko dana.
Ipak, gotovo u istom dahu dodao je i nešto drugo. Posle kraće pauze, ali istog dana, poručio je da su „lideri Irana eliminisani ili odbrojavaju minute do eliminacije“ i naglasio da se Vašington neće smiriti dok protivnik ne bude potpuno poražen.
Na prvi pogled, te dve poruke stoje jedna pored druge kao da pripadaju različitim pričama. Ako je rat praktično gotov, zašto onda insistirati na borbi do potpunog sloma protivnika?
Ali kada je jedan novinar u Beloj kući pitao predsednika kako to da on govori o završetku, dok ministar odbrane tvrdi da je „ovo tek početak“, Tramp je dao odgovor koji je, na neki način, razotkrio logiku cele situacije: „Možete reći i jedno i drugo.“
Na prvi pogled zvuči kao paradoks. Ali iza te izjave krije se mnogo ozbiljnija dilema. Jer iz Teherana ne dolaze signali koji bi potvrdili sliku o slomljenom protivniku. Naprotiv.
U Korpusu čuvara islamske revolucije poručuju da su „ruke Irana slobodne da proširi rat“ i da bezbednost mora biti „ili za sve ili ni za koga“, uz poruku da upravo Teheran odlučuje kada će se sukob završiti.
U tom raskoraku između retorike i realnosti krije se i ključ problema. Tramp je, prema pisanju Wall Street Journal-a, u početku računao da će prvi snažan udar promeniti sve.
Ideja je bila prilično jasna: uklanjanje ajatolaha Alija Hamneija i vrha Korpusa čuvara islamske revolucije trebalo je da izazove politički potres u Iranu ili makar scenario koji su američki stratezi interno nazivali „Venecuela 2.0“, situaciju u kojoj bi vlast prešla u ruke političara spremnijih na dogovor sa Zapadom.
To se, međutim, nije dogodilo. Umesto brzog raspleta dobio se sukob koji se širi i čiji izlaz trenutno nije jasan. Sličan ton čuje se i u analizi Bloomberga, gde se otvoreno kaže da su se Sjedinjene Države suočile sa protivnikom kakvog američka vojska do sada nije imala pred sobom.
Početak je izgledao poznato: snažan udarni talas, intenzivna paljba, strategija koja je u ranijim kampanjama često lomila otpor protivnika već u prvim danima. Ideja je bila jednostavna – demoralizovati protivnika i uništiti ključne vojne kapacitete.
Ali nekoliko dana kasnije pokazalo se da plan ne ide glatko. Iran je, uprkos relativno skromnim izdvajanjima za odbranu, uspeo da napravi veliki arsenal dronova i balističkih raketa i, što je možda još važnije, da ih rasporedi širom zemlje.
Posle dve nedelje intenzivnih borbi Teheran je i dalje imao kapacitet da uzvrati udare. Za Vašington je to, kako priznaju američki izvori, bilo prilično neprijatno iznenađenje.
Uz to, New York Times piše da u Beloj kući ozbiljno nisu razmatrali mogućnost da Iran pokuša da blokira Ormuski moreuz. Kada je predsednik dobio informaciju o takvoj opciji, navodno ju je odbacio kao kratkoročni problem koji ne sme da zaseni širu misiju – promenu vlasti u Teheranu.
Rezultat takvog pristupa je prilično očigledan. Scenario za takvu situaciju zapravo nije bio razrađen. U mnogim planovima polazna pretpostavka bila je da bi „Iran mogao pasti za tri dana“.
Drugim rečima, u trenutku kada su rizici bili ogromni, u Vašingtonu je postojao samo jedan plan. Plan A. I kako sada stvari stoje, taj plan već pokazuje ozbiljne pukotine.
To se više ne govori samo iza zatvorenih vrata. Nemački kancelar Fridrih Merc, kako prenosi Deutsche Welle, otvoreno je rekao da postoji zabrinutost jer izgleda da ne postoji zajednički plan kako brzo završiti rat na uverljiv način.
Ni u američkom Kongresu ton nije mnogo drugačiji. Demokratski senator Kris Marfi posle dvočasovnog zatvorenog brifinga o vojnoj situaciji rekao je da je stekao utisak da je čitava strategija prilično nedosledna. Po njegovim rečima, teško je videti kako bi Sjedinjene Države u ovom trenutku ostvarile ciljeve koje su same postavile.
On je dodao da uništavanje iranskog nuklearnog programa gotovo da nije moguće bez kopnene operacije, jer se veliki deo infrastrukture nalazi duboko pod zemljom. A takav potez bi, kako kaže, bio još rizičniji i politički nepopularniji.
Sličnu zabrinutost izneo je i senator Ričard Blumental. Nakon istog brifinga priznao je da je „više zabrinut nego ikada“, nagoveštavajući da bi američke kopnene snage možda morale biti uključene.
Istovremeno je rekao da čak ni posle brifinga nije postalo jasnije šta je zapravo prioritet – da li uništavanje nuklearnog potencijala Irana, neutralisanje raketnog arsenala, promena vlasti ili zaustavljanje iranskih regionalnih operacija.
U tom kontekstu Tramp se sada nalazi pred izborom koji nije nimalo jednostavan. Jedna opcija je da proglasi pobedu i zaključi operaciju. Druga je nastavak sukoba, što bi u praksi značilo pripremu za kopnenu operaciju i duboko uvlačenje u konflikt.
Obe opcije imaju svoje prednosti i svoje rizike. Logika bi možda nalagala da se sukob privede kraju. Wall Street Journal piše da su neki predsednikovi savetnici u privatnim razgovorima već predlagali da se pronađe izlaz iz konflikta, posebno zbog rasta cena nafte i straha da bi dugotrajan rat mogao izazvati snažnu političku reakciju u Sjedinjenim Državama.
Ali postoji i druga strana te računice. Ako bi se sada povukao, Tramp bi se suočio sa ozbiljnim problemom u širem geopolitičkom planu. Iran je jedan od važnih dobavljača nafte Kini, a upravo taj energetski kanal predstavlja potencijalnu polugu pritiska u rivalstvu sa Pekingom i predsednikom Si Đinpingom.
Osim toga, demonstracija američke vojne snage ima i širu funkciju. U Vašingtonu se već dugo razmatra scenario pomorske blokade Kine kao jednog od instrumenata pritiska, a slični mehanizmi su ranije testirani u odnosima sa Venecuelom i Kubom.
Upravo sa takvim kartama u rukama Tramp je planirao sastanak sa kineskim liderom, zakazan za kraj marta. Ideja je bila da razgovor bude „konstruktivan“, ali i da pokaže koliko je Vašington spreman da koristi svoju moć.
Problem je u tome što se sada postavlja pitanje sa kakvim rezultatima će američki predsednik doći na taj sastanak. Kina, na kraju krajeva, nije Iran.
Naravno, sastanak se može i odložiti. Uvek postoji mogućnost da se pozove na zauzetost zbog „agresivnog rata koji Iran vodi protiv Sjedinjenih Država“. Pomeri se termin za april, možda maj.
Ali ni to ne rešava suštinski problem. Niko ne može garantovati da će do tada situacija na iranskom frontu izgledati povoljnije.
Izraelski portal Ynet piše da je na početku sukoba jedan od ciljeva bila promena vlasti u Iranu. Danas procene govore da je režim u Teheranu stabilan i da scenario pobune ili brzog političkog preokreta deluje malo verovatno.
Ni američka obaveštajna zajednica nije bila mnogo optimističnija. Washington Post je nedavno otkrio da je oko nedelju dana pre početka rata pripremljen tajni izveštaj u kojem se procenjuje da je verovatnoća promene vlasti u Iranu kao posledice operacije – niska.
Zbog toga se danas sve češće postavlja pitanje šta zapravo znači „pobeda“ u ovakvom sukobu. Formalno proglašena pobeda je uvek moguća. Ali u globalnoj igri velikih sila, gde pažljivo posmatraju i Peking i Moskva i mnogi drugi, takva pobeda mora izgledati uverljivo.
A upravo tu, negde između političkih ambicija, strateških planova i realnosti na terenu, ostaje otvoreno pitanje koje niko u Vašingtonu za sada ne izgovara naglas: da li je ovaj sukob trebalo da pokaže snagu američke hegemonije ili je, možda, već počeo da pokazuje granice te moći. I ako je tako, šta to zapravo znači za svet koji se pred očima ponovo preslaže.
