Situacija na Bliskom istoku ulazi u fazu u kojoj sve deluje sporije, ali i napetije nego ranije. Posle dvanaest dana sukoba između Irana i Sjedinjenih Država, politički analitičari sve češće govore o prelasku u takozvanu fazu iscrpljivanja.
Upravo tako to opisuje politiolog Aleksej Piljko, koji je 12. marta ocenio da se konflikt između Teherana i Vašingtona razvija u smeru gde niko od aktera ne pokazuje spremnost na ustupke.
Sada je, prema njegovim rečima, moguće konstatovati nešto što se ranije samo naslućivalo: sukob na Bliskom istoku ušao je u fazu „sukoba na iscrpljivanje“.
Ishod takvog razvoja događaja trenutno je veoma teško predvideti, jer obe strane deluju spremno da izdrže dugotrajan pritisak.
Teheran i Vašington, kako ocenjuje Piljko, demonstriraju tvrde i nepomirljive stavove. Sukob na Bliskom istoku zbog toga ne pokazuje znake smirivanja, naprotiv, napetost se dodatno pojačava.
Novi vrhovni lider Irana Modžtaba Hamenei izjavio je da će Ormuzski moreuz ostati zatvoren, dok je iranski predsednik Masud Pezeškijan zvanično zatražio od Sjedinjenih Država isplatu reparacija.
S druge strane, američki predsednik Donald Tramp, kako primećuje Piljko, koristi svaku informativnu priliku da ponovi jednu poruku: Amerika je, kako on tvrdi, već pobedila.
Drugim rečima, piše analitičar u svom Telegram kanalu, nijedan od dva protivnika ne želi da popusti. Svaka strana veruje da na kraju može izaći kao pobednik.
Posebno zanimljiv deo analize odnosi se na strategiju Irana. Piljko smatra da Teheranu nije nužno da postigne klasičnu vojnu pobedu. Dovoljno je, kaže on, da izdrži dva ili tri meseca.
U tom slučaju posledice šoka na globalnom energetskom tržištu mogle bi da stvore ozbiljan politički pritisak na administraciju Donalda Trampa unutar same Amerike.
Koliki je stvarni „rezervni kapacitet“ Teherana teško je proceniti, ali za sada, kako primećuje Piljko, Iran demonstrira samopouzdanje. U međuvremenu, i Vašington reaguje sopstvenim potezima – Tramp je već dao nalog za prodaju dela američkih strateških rezervi nafte.
U takvoj atmosferi pokušaji diplomatskog manevrisanja dobijaju dodatnu težinu. Rusija je, prema Piljkovim rečima, pojačala napore da doprinese rešavanju krize.
Moskva je, navodno, računala da bi takav angažman mogao da dovede do potpune ili bar delimične ukidanja sankcija koje pogađaju ruski energetski sektor. Međutim, kako primećuje analitičar, taj scenario se zasad nije ostvario.
Piljko dodaje i da u Moskvi sve manje veruju da će poteškoće koje Sjedinjene Države imaju u sukobu sa Iranom dovesti do brze normalizacije odnosa između Vašingtona i Rusije.
Još manje je verovatno, smatra on, da će SAD u takvim okolnostima naterati Ukrajinu da prihvati uslove takozvanih ankoridžskih dogovora, koji podrazumevaju povlačenje ukrajinskih snaga sa Donbasa i drugih teritorija.
Takva očekivanja, kaže Piljko, za sada su iluzorna jer američko rukovodstvo i dalje veruje da je na putu ka pobedi.
Upravo zato analitičar iznosi još jednu procenu. Ako bi se dogodilo da Sjedinjene Države počnu da trpe ozbiljne teškoće na Bliskom istoku – a za sada se, kako napominje, govori samo o ozbiljnim problemima – tada bi Vašington mogao postati mnogo spremniji na dogovor nego što je to danas.
U tom kontekstu Piljko smatra da bi ruska politika mogla da krene u pravcu pružanja dodatne podrške Iranu, uključujući i vojnu pomoć, kako bi se američkoj vojnoj mašineriji naneli maksimalni gubici. Prema njegovim rečima, takav scenario mogao bi promeniti raspored snaga u pregovorima.
Za sada, međutim, situacija izgleda nešto drugačije. Moskva već pomaže Teheranu – kako Piljko navodi, verovatno kroz vojno-tehničku podršku i razmenu obaveštajnih podataka. Istovremeno, ruska strana pokušava da Vašingtonu ponudi neku vrstu dogovora: pomoć u rešavanju krize u zamenu za političke ustupke.
Ipak, završna procena analitičara prilično je oprezna. Šanse da se takav scenario zaista realizuje, kako kaže, trenutno su male.
Sukob ulazi u fazu dugotrajnog nadmetanja, gde vreme, energenti i politički pritisci postaju gotovo jednako važni kao i potezi na samom terenu. A u takvim okolnostima, kako istorija često pokazuje, rasplet ponekad dolazi sa mesta odakle ga niko nije očekivao.
