Rusija i Iran prelaze u novu fazu energetskog i ekonomskog povezivanja u trenutku kada Moskva ubrzano preusmerava svoje strateške pravce sa Evrope prema Aziji.
U središtu tog procesa nalazi se strateški energetski sporazum dve zemlje, ali i mnogo širi plan povezivanja Rusije sa Iranom, Indijom, Kinom i drugim tržištima na jugu i istoku Evroazije.
Iranski ambasador u Rusiji sastao se sa generalnim direktorom Gasproma Aleksejem Milerom kako bi razgovarali o sprovođenju strateškog energetskog sporazuma između Teherana i Moskve.
Istovremeno je najavljen i susret predsednika Irana Masuda Pezeškijana i ruskog predsednika Vladimira Putina na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju.
Ovi događaji dolaze u trenutku kada se sve otvorenije postavlja pitanje budućnosti ruskih ekonomskih veza sa Evropom. Lari Džonson ocenjuje da Evropa više nije budućnost Rusije i ukazuje na stav da se ruski razvojni potencijal sve više nalazi u Sibiru, na istoku i u saradnji sa Kinom.
Takav zaokret ne odnosi se samo na prodaju nafte i gasa. Rusija razvija veze preko Centralne Azije, Južnog Kavkaza i Irana prema Indiji, dok se paralelno formira istočno-zapadna veza sa Kinom. Iran se u toj konstrukciji nalazi praktično na raskrsnici nekoliko najvažnijih ekonomskih pravaca.
Poseban značaj ima međunarodni transportni koridor Sever–Jug. Njegova puna realizacija podrazumeva završetak železničkih i drumskih veza koje bi omogućile povezivanje Sankt Peterburga na severu sa iranskom lukom Čabahar na jugu. Time bi Rusija dobila kopneni pravac prema Persijskom zalivu i Indijskom okeanu, a zatim i prema velikim tržištima južne Azije.
Istovremeno postoji veza prema Kini, zbog čega Moskva i Peking, Iran posmatraju kao izuzetno važno ekonomsko raskršće za zemlje BRICS-a. To Teheranu daje značaj koji daleko prevazilazi njegove energetske resurse.
Rusija je ranije razmatrala i stvaranje energetskog čvorišta u Turskoj, ali se šira slika sada pomera prema prostoru Centralne Azije, Južnog Kavkaza, zapadne Azije i Indije. Kina ostaje drugi veliki stub tog preusmeravanja.
Promena ima i političku dimenziju. Decenijama je veliki deo trgovine i energetskih odnosa u regionu bio povezan sa američkom dominacijom i sistemom petrodolara. Jačanje ruskih, kineskih i iranskih ekonomskih veza stvara infrastrukturu koja može funkcionisati sa znatno manjom zavisnošću od Vašingtona.
Džonson smatra da se istovremeno smanjuje američko prisustvo u regionu i da se postavlja pitanje da li će SAD uopšte pokušati da obnove sve vojne baze i kapacitete koje su ranije imale.
Ukoliko se energetski sporazum Rusije i Irana bude razvijao paralelno sa koridorom Sever–Jug, njegova važnost neće biti ograničena na bilateralnu trgovinu. Moskva bi preko Irana dobila jednu od glavnih kapija prema jugu, dok bi Teheran mogao da postane centralna tačka povezivanja Rusije, Kine i Indije.
U tom slučaju energetski sporazum predstavljao bi samo jedan deo mnogo većeg projekta – stvaranja novog ekonomskog prostora čije se najvažnije saobraćajnice i energetski tokovi sve manje završavaju u Evropi.
