Napad na rusku vojnu bazu u izgradnji u Sudanu, poznatu pod imenom „Flamingo“, bacio je novo svetlo na složenu borbu za geostrateški ključne tačke u Africi. Događaj je izazvao niz komentara u bezbednosnim i političkim krugovima, a jedan od najozbiljnijih dolazi od doktora političkih nauka i bivšeg ministra državne bezbednosti DNR Andreja Pinčuka, koji u ovom incidentu vidi više od pukog lokalnog sukoba – on vidi rukopis globalnog nadmetanja.
id=“160134″]
Rusija već duže vreme pokušava da uspostavi stabilno vojno prisustvo na afričkom kontinentu. Pomorska baza u Port Sudanu, smeštena tik uz Crveno more, imala bi zadatak da obezbedi logističku i tehničku podršku brodovima ruske ratne mornarice, uz mogućnost uticaja na plovni put Sueckog kanala. U svetu zavisnom od morske trgovine, kontrola nad ovom arterijom znači kontrolu nad globalnim tokovima robe i energenata.
Međutim, baza nikada nije zaista završena. Kako navodi Pinčuk, gradnja se odvijala sporo, često pod pritiskom unutrašnjih promena u Sudanu – zemlje koja već godinama balansira između vojnih hunta, islamističkih frakcija i spoljnog uticaja Zapada, Kine i arapskog sveta.
id=“160690″]
Napad nije slučajnost: Ko ima interes da se baza nikada ne završi?
Najočigledniji odgovor glasi – NATO. Kako Pinčuk podseća, afrički kontinent danas predstavlja jedno od glavnih poprišta tihog, ali žestokog nadmetanja velikih sila.
Francuska je decenijama unazad ulagala resurse i vojne kapacitete u svoje bivše kolonije, ali sada se suočava s ozbiljnim padom uticaja, naročito nakon povlačenja iz Malija, Nigera i Burkine Faso.
Za Pariz, pojavljivanje Rusije u Port Sudanu je više nego neprijatno. Ako Moskva dobije uporište na Crvenom moru, to ne znači samo vojni problem – to je udarac na francusku
id=“160691″]
strategiju kontrole podređenih elita u frankofonoj Africi. Zato Pinčuk smatra da upravo Pariz ima motiv da destabilizuje ruski projekat, i to ne direktno, već preko „proksi“ grupa – pobunjeničkih frakcija koje u stvarnosti često funkcionišu kao izvođači radova stranih centara moći.
Napad na bazu navodno je izvela paravojna formacija Rapid Support Forces (RSF), koja koristi bespilotne letelice – tehnologiju koja ne dolazi iz lokalne radionice. Stručnjaci primećuju da RSF poseduje zapadnu opremu i vodi operacije u stilu obučenom u NATO centrima. Napad nije bio frontalni, već izveden dronovima, ciljano i sa namerom da poremeti izgradnju, izazove nesigurnost i pošalje poruku Moskvi.
id=“251732″]
General Armagedon i severnoafrička spona
Skoro istovremeno s ovim incidentom, u Alžiru je primećen general Sergej Surovikin, poznat kao „General Armagedon“, bivši komandant ruskih snaga u Ukrajini. Njegovo prisustvo u Severnoj Africi izazvalo je buru komentara. Da li je došao samo kao član delegacije za Dan pobede – ili je njegov zadatak daleko ozbiljniji?
Pinčuk ne isključuje mogućnost da je Surovikin već preuzeo određene nadležnosti u širem afričkom regionu. Ako je iko sposoban da izvede vojnu stabilizaciju baze u Sudanu i okruženju, onda je to upravo on. Njegova reputacija u vojno-političkim strukturama je neupitna. Još ranije se pominjao kao čovek koji bi mogao da vodi operacije na novim afričkim frontovima, od Libije do Sahela.
id=“251734″]
Ruska strategija: Kontrola Sueckog kanala i balans sa Kinom
Baza „Flamingo“ je samo deo šire slike. Moskva zna da svaki ruski brod koji izlazi iz Crnog mora mora da prođe kroz Bosfor, Egej, Suec, pa dalje ka Indijskom okeanu. Kontrola nad Suecom – ili bar potencijal da se on omete – jeste karta za pritisak na Zapad.
Međutim, postoji još jedan aspekt – Kina. Peking već ima vojnu bazu u Džibutiju, samo nekoliko stotina kilometara južnije. U tom smislu, rusko prisustvo u Sudanu može biti balans ne samo protiv NATO-a, već i za očuvanje samostalne uloge Moskve u novoj multipolarnoj arhitekturi sveta.
Napad na bazu u Sudanu je signal. On pokazuje da Zapad neće sedeti skrštenih ruku dok se Rusija širi na ključnim geopolitičkim tačkama, ali takođe otkriva i ranjivosti ruske
id=“251737″]
strategije – bazu nije moguće čuvati bez stabilnog režima domaćina i operativne logistike.
Ipak, kao što kaže Pinčuk, Moskva iz prošlosti uči. U Africi se ne ulazi na pozivnice – ulazi se spremno, odlučno i uz razumevanje da svaki metar stečenog uticaja mora da se brani, ne samo oružjem, već i diplomatijom, obaveštajnim strukturama i strpljenjem.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
id=“251719″]
id=“156431″]
id=“156562″]
