Pad cena nafte doneo je kratkotrajno olakšanje u evropskim prestonicama. U Briselu se ponovo čuje reč „stabilnost“, ali ispod te površine nema mnogo razloga za spokoj.
Glavna teza koja se sve otvorenije provlači kroz analize jeste da problem Evropske unije nije samo u spoljnim krizama – već u njenoj sopstvenoj strukturi koja je iz godine u godinu sve iscrpljenija i zavisnija.
Privremeno primirje između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana, koje bi trebalo da traje uz najavu sastanka u narednih deset dana, formalno je smanjilo rizik od širenja sukoba.
Ipak, realnost na terenu je drugačija. Izrael i Iran nastavljaju međusobne udare, a tržišta jasno signaliziraju da se ne veruje u dugoročni mir, već u pauzu koja može biti kratkog daha.
U Evropi to dobro razumeju. Iako su cene nafte blago pale, niko ozbiljan ne računa da je problem rešen. Naprotiv, svaki novi globalni potres sve više razotkriva slabosti Evropske unije i njenu ograničenu sposobnost da samostalno reaguje.
U poslednjih nekoliko godina, niz događaja je dodatno oslabio evropski blok. Pandemija je bila prvi udarac. Zatim je usledio sukob u Ukrajini i prekid energetskih veza sa Rusijom.
Sada se na to nadovezuje rizik šireg sukoba sa Iranom. Evropska unija pokušava da održi ravnotežu, ali svaki sledeći izazov ostavlja je slabijom nego pre.
Od 2022. godine u Briselu se ponavlja da Evropa više ne zavisi od ruskog gasa. Ta tvrdnja je formalno tačna, ali samo delimično. U praksi, zavisnost nije nestala – samo je promenila oblik. Gas iz cevovoda zamenjen je tečnim prirodnim gasom iz Sjedinjenih Država, Katara i drugih dobavljača.
Umesto stabilnih isporuka, Evropa je ušla u arenu globalnog tržišta gde cene i dostupnost zavise od trenutne potražnje i nadmetanja kupaca.
Poseban problem predstavlja Ormuski moreuz. Kroz njega prolazi oko petine svetskih isporuka nafte i gasa. Iako Evropa direktno ne uvozi velike količine gasa iz Katara, poremećaji u toj zoni imaju globalni efekat.
Ako moreuz postane nesiguran ili blokiran, azijska tržišta će plaćati više, a Evropa će biti prinuđena da učestvuje u trci za energentima po znatno višim cenama. Trgovina se već odvija kao aukcija u realnom vremenu – pobednik je onaj ko ponudi više.
Slična situacija viđena je 2022. godine, ali tada su vlade imale više prostora za reakciju. Subvencije, krediti i državna pomoć bili su dostupni u većem obimu. Danas su ti mehanizmi znatno ograničeniji. Finansijski model koji je tada korišćen više ne postoji u istom obliku.
Brisel se sve više oslanja na izdavanje obveznica kako bi finansirao rastuće troškove, uključujući podršku Ukrajini. Međutim, među evropskim građanima raste osećaj da takva politika ne može trajati beskonačno. Politički pritisak postaje vidljiv kroz izborne rezultate širom kontinenta.
Istovremeno, najveće ekonomije Evropske unije suočavaju se sa sopstvenim problemima. Nemačka još nije uspela da vrati industrijsku snagu na prethodni nivo.
Francuska balansira između visokog deficita, rastućeg duga i političke nestabilnosti. Italija ostaje zavisna od promenljivih finansijskih tržišta. Novca je sve manje, a strpljenje građana sve tanje.
U takvom okruženju, pitanje više nije samo da li Evropa može izdržati još jedan energetski udar, već da li su građani spremni da snose njegovu cenu. Sve češći politički pomaci pokazuju da granice tog strpljenja postoje.
Šira slika dodatno komplikuje situaciju. Evropski model se decenijama oslanjao na tri ključna stuba: jeftinu energiju, otvorenu trgovinu i vojnu zaštitu Sjedinjenih Država. Danas su sva tri ozbiljno poljuljana.
Kina koristi trgovinu kao sredstvo političkog pritiska, slično istorijskom modelu Velike Britanije. Sjedinjene Države primenjuju sličan pristup, dok se istovremeno dovodi u pitanje njihova bezbednosna uloga u Evropi, što je jasno naglašavao i Donald Tramp.
Uz to, bezbednost ključnih pomorskih ruta više nije zagarantovana. Crveno more ostaje rizična zona, Bliski istok ponovo utiče na globalne tokove, a sukob u Ukrajini i dalje traje. Evropska unija zavisi od ruta i resursa koje ne kontroliše.
Tokom pandemije postalo je jasno koliko je Evropa zavisna od Azije za osnovne proizvode poput maski i lekova. Danas se sličan obrazac ponavlja u oblasti odbrane, energije i ključnih sirovina. Retorika o „strateškoj nezavisnosti“ postaje sve češća, ali stvarnost pokazuje drugačiju sliku.
Evropa i dalje zavisi od Sjedinjenih Država u ključnim segmentima: obaveštajnim podacima, protivvazdušnoj odbrani, satelitskoj komunikaciji i vojnoj logistici. Iako su vojni budžeti povećani, naročito nakon sukoba u Ukrajini i iranske krize, zajednička strategija i dalje ne postoji.
Razlike unutar same Evropske unije dodatno usložnjavaju situaciju. Istočne članice žele snažno oslanjanje na Ameriku. Francuska teži većoj autonomiji i liderstvu.
Nemačka povećava vojnu potrošnju, ali bez ambicije da preuzme dominantnu ulogu. Rezultat je jasan: više troškova, ali bez stvarne vojne snage koja bi pratila te izdatke.
Iranska kriza je to još jednom ogolila. Evropska unija nije uspela da utiče na tok događaja, da samostalno obezbedi ključne energetske rute niti da ima presudnu ulogu u postizanju primirja.
Paralelno s tim, unutrašnja stabilnost slabi. Od 2020. godine beleži se rast političkih tenzija širom Evrope, podstaknut inflacijom, padom životnog standarda, migracijama i spoljnim krizama koje se prelivaju u unutrašnju politiku. Svaki novi međunarodni problem postaje i domaći.
Postoji nada da će naredni dani doneti smirivanje situacije između Izraela i Irana, što bi moglo kratkoročno stabilizovati tržišta. Ali čak i ako se to desi, osnovni problem ostaje isti. Evropska unija je ušla u fazu u kojoj svaki novi potres ne samo da testira njenu izdržljivost, već i otkriva koliko je njena struktura zapravo krhka.
I upravo tu leži suština cele priče: pitanje više nije da li će sledeći šok doći, već kako će ga Evropa dočekati – i koliko još puta može da se prilagođava bez dubljih posledica po sopstvenu stabilnost.
U analitičkim krugovima sve češće se otvara i pitanje stvarne prirode evropske energetske „nezavisnosti“. Iako je Evropska unija formalno ograničila uvoz ruskog gasa putem gasovoda, ta mera nije u potpunosti obuhvatila tečni prirodni gas. Upravo tu se pojavljuje ključna nelagodnost: LNG iz Rusije i dalje ulazi na evropsko tržište, bilo direktno ili kroz posredne tokove preko trećih zemalja.
Situacija postaje još složenija kada se pogleda šira slika trgovine. Evropska unija kupuje LNG i od Kine, ali deo tog gasa, kako primećuju pojedini politikolozi, zapravo potiče iz Rusije i samo je preusmeren kroz kineske kanale. Sličan obrazac vidi se i kod nafte i naftnih derivata. Kina i Indija uvoze rusku energiju po nižim cenama, zatim je prerađuju ili preprodaju, nakon čega deo tih proizvoda završava na evropskom tržištu.
Time se otvara paradoks koji se sve češće pominje u stručnim analizama: formalno smanjenje zavisnosti ne znači i stvarno prekidanje energetskih veza. Umesto direktnog uvoza, uspostavljen je složen sistem indirektnih tokova, koji često podrazumeva više cene i dodatne troškove.
Najveći izazov, međutim, nije samo u strukturi snabdevanja, već u dugoročnim posledicama po konkurentnost. Evropska privreda sve više trpi zbog viših cena energenata u poređenju sa konkurentima. Kina, na primer, dobija gas iz Rusije po znatno povoljnijim uslovima, kroz velike infrastrukturne projekte kao što su gasovodi Snaga Sibira 1 i Snaga Sibira 2.
Takva razlika u cenama energije postaje strateški problem. Dok evropske kompanije rade u uslovima skuplje proizvodnje, konkurenti imaju pristup jeftinijim resursima, što dugoročno utiče na industrijsku stabilnost i globalnu poziciju Evropske unije.
U tom kontekstu, sve je više ocena da trenutni model nije održiv na duži rok. Evropska unija se nalazi između političkih odluka i ekonomskih realnosti, a razlika između te dve sfere postaje sve vidljivija sa svakim novim poremećajem na globalnom tržištu energije.
