“Od ukrajinske krize 2013-2014. godine, mnogim posmatračima ruske scene je bilo jasno da Putin nije bio veliki strateg koji dobro planira svoje poteze ispred svojih protivnika… U najboljem slučaju, on je menadžer koji u ravnoteži održava različite snage unutar strukture vlasti u Moskvi, a ne državnik.“
Desetine hiljada Jermenaca se usredsredilo na prestonicu Jerevan u sredu ujutru, blokirajući puteve i vladine zgrade u znak protesta zbog opiranja vladajuće stranke da vlast u zemlji preda opozicionom lideru Nikoli Pašinjanu.
Demonstranti su rekli da će ostati na ulicama koliko god bude bilo potrebno da se sruši vladajuća Republikanska stranka i da se Pašinjan postavi za premijera. Očigledno je delovalo: Do kraja dana, Pašinjan je najavio da će sve stranke podržati njegovu kandidaturu za vlast, i pozvao na okončanje protesta. “Problem je praktično rešen,“ rekao je on publici na mitingu u Jerevanu. “Sve parlamentarne frakcije kažu da će podržati moju kandidaturu.“
[adsenseyu1]
Operacija promene režima u Jermeniji je na svakom koraku bila obojena revolucija iz udžbenika, isprobana i testirana u Beogradu (2000), Tbilisiju (2003) i naročito u Kijevu (2004, ponovljeno 2014), analizira Srđa Trifković za Russiainsider.
Međutim, postoji značajna razlika. Za razliku od Srbije, Gruzije ili Ukrajine, Jermenija je zvanični saveznik Ruske Federacije, član Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju vodi Moskva, i Evroazijske ekonomske unije (EAEC) – dva stuba pretpostavljene geopolitičke strategije predsednika Vladimira Putina.
Značajno je i to da u Jermeniji postoji i velika ruska vojna baza u Gjumriju, koja je zakupljena do 2044. godine, koju je sadašnji ministar odbrane Vigen Sargasijan prošle godine opisao kao “vitalnu komponentu sistema nacionalne bezbednosti naše zemlje.“
Jermenija je ponovo deža vi.“Zamislite ljude iz svih slojeva života – studente, nastavnike, radnike , umetnike, novinare, sveštenike, vojnike – kako se smeše, smeju i grle jedni druge,“ odušvljeno je rekao prijateljski posmatrač. “More zastava ispunjava trg, a taksisti trube svojim sirenama i otvaraju šampanjac. Atmosfera je uzbudljiva i dinamična! To su obični ljudi koji su ustali zarad transparentne i odgovorne vlade. Oni su mobilisani da se bore za uzrok na lokalnom nivou, i na kraju su pobedili pri gotovo nemogućim šansama.“
Nije iznenađujuće to da su “obični ljudi“ koji su intervjuisani za velike zapadne mreže nekako bili mladi, negovani, tečni govornici engleskog jezika. Prvobitno su tražili ostavku nedavno imenovanog premijera Serža Sargasijana, koji je jednu deceniju bio predsednik Jermenije pre nego što je – suprotno ranijim obećanjima – organizovao da pređe na novo mesto, što bi mu omogućilo da zadrži staru vlast.
U prvim danima protesta, činilo se da je Sargasijan očekivao podršku i savete Moskve, a – nakon što to nije dobio – podneo je ostavku 23. aprila uz neobičnu izjavu: “Ulični pokret je protiv mog mandata. Ja ispunjavam vaše zahteve.“ Međutim, njegovo priznavanje poraza više nije zadovoljavalo protestante, koji su svoje zahteve prebacili na direktnu promenu režima, tj. trenutnu predaju vlasti Pašinjanu.
Zahtev teško da je bio u skladu sa tvrdnjom protestanata da duboko poštuju “demokratiju.“ Opisan kao “novinar koji je postao političar,“ Pašinjan ima skromne izborne akreditive. Njegova stranka “Jelk“ (Izlaz) je osvojila samo 8% glasova na parlamentarnim izborima u Jermeniji 2017. godine, čiji legitimitet nije osporen, i trenutno ima samo devet poslanika u nacionalnoj skupštini od 105 sedišta.
[adsenseyu4]
“Izlaz“ je klasična “prozapadna, proevropska,“ samoproklamovana liberalna stranka, neraskidivo povezana sa čvrstom mrežom NVO koje imaju podršku iz inostranstva. Ona je protiv članstva Jermenije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, i žestoko je kritikovala ono što se tiče trenutnog prekomernog vladinog oslanjanja na Moskvu.
Scenario je bio poznat u svakom detalju, uključujući nevoljnost (ili nemogućnost) Kremlja da nasluti i utiče na događaje.“ U suštini, Rusija je delovala sa neverovatnim oprezom,“ istakao je jermenski analitičar, koji je rekao da je Rusija ostala nevidljiva. Međutim, nije bilo ničega “neverovatnog“ u vezi sa neaktivnošću Kremlja: Moskva je bila jednako nevoljna ili nesposobna da izvrši uticaj na drugim pozornicama obojenih revolucija, posebno u Ukrajini 2014. godine. Kada je otvoreno rusofobični režim došao na vlast u Kijevu nakon državnog udara u februaru, Putin je samo upozorio na “tragične posledice talasa takozvanih obojenih revolucija.“
Kao što sada vidimo, njegovo upozorenje je bilo čisto retoričko. Četiri godine kasnije, sa odvijanjem istog starog scenarija, on nije učinio ništa da spreči reprizu u Jermeniji – čak iako je njegov cilj bio srušiti zakonitu vladu zemlje (jedne od retkih), koja je ušla u vojni i ekonomski savez sa Ruskom Federacijom.
Putinovi branioci u ruskim medijima i na drugim mestima su požurili sa tvrdnjom da promena u Jerevanu ne bi značila mnogo u geopolitičkom smislu, navodno zato što su njeni uzroci “čisto unutrašnji i svaka buduća vlada bi trebala da se oslanja na rusku zaštitu protiv Turske i/ili Azerbejdžana. Sa istim nemarom, provladini mediji su jedva primetili odluku Kazahstana da odbaci ćirilicu i usvoji latinicu kao nacionalno pismo.
Oni dosledno ignorišu znakove otuđenja Belorusije, gde predsednik Lukašenko tiho pokušava da sebe načini prihvatljivim za Zapad… baš kao što je Milo Đukanović u Crnoj Gori to uspešno učinio u poslednjim danima Miloševićeve vlasti.
(Govoreći o Crnoj Gori, Rusi su mnogo uložili u ovu malu bivšu jugoslovensku republiku početkom 2000-ih godina, i aktivno podržavali njeno odvajanje od Srbije 2006. godine, samo da bi bili nagrađeni nametanjem sankcija od strane Đukanovićevog režima u Podgorici 2014. godine, i njihovim pridruživanjem NATO-u 2017. godine).
Ako i preostale dve neruske članice EAEC-a odu, i pokažu se zloslutni znaci, bukvalno ništa neće preostati. Izgleda da Moskva pokazuje izuzetan stepen samozadovoljstva u oblastima koje Rusija smatra bezbednim u svojoj istorijskoj sferi uticaja, upozorava analitičar za spoljne poslove Džejms Džatras, čak iako Zapad – a posebno SAD – izričito odbijaju takav zadatak:
“Otkriveno je da je nemar koji je Rusija pokazala prema Ukrajini posle 1991. godine ponovljen u Belorusiji, Jermeniji i Kazahstanu. Nakon što se oni “preokrenu,“ šta će Rusija imati osim svoje teritorije? Onda sama Rusija neće biti tretirana sa velikim poštovanjem od strane autora operacija promene režima. Rusija zaista jeste američki neprijatelj broj 1, ukoliko “Amerika“ znači vladajući establišment, koji je potpuno ujedinjen u svojoj rusofobiji.“
Nije slučajnost to da je jermenska operacija usledila odmah nakon što je Rusija pokazala slabost u Siriji, nakon operacije pod lažnom zastavom u Dumi (8. aprila) i bombardovanja meta sirijske vlade od strane SAD, Britanije i Francuske (14. aprila).
Putin je bio neodlučan i slab tokom čitave krize, ne radeći ništa nakon što su njegovi viši oficiri u više navrata upozorili na predstojeće iscenirano nasilje koje je dovelo do zapadnog napada, i ostavio je jedinice vazdušne odbrane Bašara al Asada na njihovim skromnim uređajima.
16.aprila je Putin samo pojačao utisak slabosti kada je rekao da bi još jedan takav napad na njihovog sirijskog saveznika “prouzrokovao haos.“ Predviljivo, to je podstaklo rusofobične hegemoniste u Vašingtonu (i njihove podanike u Londonu) da zahtevaju odlučnu eskalaciju, jer je “Putin trepnuo! a “Rusija se pokazala kao papirni tigar.“
Jedna predvidiva posledica je to da je pomoćnik sekretara za evroazijske poslove Ves Mičel, tokom svoje posete Kijevu u Tbilisiju, pozvao Rusiju da “povuče vojsku iz Gruzije“ (što znači iz Abhazije i Južne Osetije, što je potpuno nemoguć zahtev) i izrazo je podršku kandidaturi Ukrajine i Gruzije za pridruživanje NATO-u.
Na kraju, Rusi mogu biti primorani da odgovore na konstantne provokacije. Cena njihovog trenutnog umirenja će biti radikalno smanjenje prostora za manevrisanje, a time i eksponencijalno veća opasnost od smrtonosne eskalacije. Deo problema je što Rusija jednostavno ne razume meku snagu, njena ekonomija je veličine kao i španska, njen nuklearni arsenal je beskoristan u lokalnim taktikama moći, njene konvencionalne snage nisu impresionirale nikoga, a Putin je previše uplašen da se suprotstavi Zapadu, osim kada stvari prete da prekipe (Gruzija 2008. godine, Krim 2014. godine): “Rusija se ne ponaša kao supersila, jer to i nije.“
Još jedan znak dezorijentacije i izuzetne slabosti u Kremlju su vesti da će bivši ministar finansija Aleksej Kudrin biti vraćen da “popravi ograde sa Zapadom“ kako bi oživeo rusku ekonomiju. Kudrin je u više navrata rekao da ukoliko Rusija ne načini svoj politički sistem više demokratskim i okonča sukob sa Zapadom i SAD, ona neće moći da ostvari ekonomski rast.
Ruski petokolonaši su se oduševili: “Ako se Kudrin pridruži administraciji ili vladi, to bi ukazalo na to da su se složili oko određenog programa promena, uključujući i u spoljnoj politici, jer bez promene u spoljnoj politici, reforme su jednostavno nemoguće u Rusiji,“ rekao je Evgenij Gontmaher.. koji radi sa organizacijom civilnog društva koju je osnovao Kudrin. “To bi bila moćna poruka, jer je Kudrin jedini među glavnim ešalonima sa kojim će pričati na zapadu i prema kom postoji određeno poverenje.“
Stavljanje Kudrina – protivnika dedolarizacije i pristalicu Vašingtonskog konsenzusa – na čelo međunarodne saranje Rusije, bilo bi jednako kao stavljanje Bila Klintona na vlast u školi za devojke. To bi označilo pravi kolaps Putina kao lidera. Uskoro ćemo znati.
U svakom slučaju, ako se iko pitao kakav će pristup Rusiji imati Bolton i Pompeo, sada znamo: oni će igrati vrlo grubu igru sa Putinom, bez obzira na to šta on radi (ili ne radi) i sa bezbrižnom spremnošću da rizikuju eventualni lom.
Poslednje, ali ne i manje važno, u poslednje četiri nedelje je Izrael postupao na način koji je gotovo proračunat da bi se ponizio Putin. “Rusija krivi Izrael za udare na sirijsku bazu,“ izvestili su zapadni mediji 9. aprila, i Rusija je bila u pravu – izraelski avioni jesu bombardovali sirijski objekat T-4 u blizini Homsa, ubivši 14 ljudi, od kojih su njih sedmoro bili Iranci, i pretvorili su bazu u ruševinu.
Izrael nije zvanično izjavio da su njihovi avioni napali bazu u Tijasu, ali su izraelski vojni avioni to potvrdili. Smireno i namerno, vlada u Jerusalimu je stoga okončala svoj dogovor o “ne-konfliktu“ sa Rusijom, o kom su pregovarali Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu u septembru 2015. godine. Ovaj sporazum je Izraelu dao odrešene ruke u transportu oružja iz Irana u Hezbolah, i omogućio nastavak izraelskog odvraćana na njihovoj severnoj granici.
Putin je reagovao mirno, bukvalno moleći Netanjahua 12. aprila da se uzdrži od daljih akcija u Siriji. Odgovor Izraela je teško mogao biti oštriji i ofanzivniji. Izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman je 25. aprila saopštio da će Izrael biti spreman da napadne bilo koji sistem raketne odbrane S-300 u Siriji koji preti izraelskim avionima.
To efektivno znači da je Izrael proglasio svoju spremnost da napadne ruske operativne sisteme ako im se ne odobri slobodnan let. Između ostalog, izraelski avioni su sproveli masovni napad na još jednu sirijsku vojnu bazu u blizini Hame 29. aprila, navodno uništavajući 200 iranskih raketa i ubivši više od 20 vojnih lica. Opet, Rusija nije učinila ništa (verbalne osude i upozorenje više nisu vredni pomena).
Intervencionisti veruju da je sada vreme da se iskoriste Putinove slabosti, isterujući Ruse iz Sirije, ponovo otvarajući ukrajinski front, dovršavajući promenu režima u Jermeniji i podstičući imploziju ostatka ruskih bezbednosnih i ekonomskih saveza. Oni će verovatno sabotirati i Svetsko prvenstvo, koje će se održati Rusiji od 14. juna do 15. jula, ohrabrujući njihove posrednike da sprovedu još jednu operaciju pod lažnom zastavom (za koji će direktno okriviti Moskvu), ili sprovesti teroristički napad na jednom od mesta ovog takmičenja.
Još od kad je druga ukrajinska kriza izbila na zimu 2013-2014. godine, mnogim posmatračima ruske scene je bilo jasno da Putin nije bio veliki strateg koji je planirao svoje poteze ispred svojih protivnika. Nakon 18 godina na vlasti, šokantno je to da on nije bio u stanju da razreši strukturne nedostatke ruske ekonomije, kojom i dalje dominiraju korumpirani oligarsi i globalistički petokolonaši. U najboljem slučaju, on je menadžer koji u ravnoteži održava različite snage unutar strukture vlasti u Moskvi, a ne državnik.
Tokom protekle tri nedelje, njegov kredibilitet je duboko narušen. Neizvesno je da li ga može povratiti.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
