Ideja da se globalne cene nafte spuste na 50 dolara po barelu ponovo je isplivala u Vašingtonu, i to ne kao teorijska rasprava, već kao vrlo konkretna politička namera.
Donald Tramp je, prema pisanju The Wall Street Journal-a, svojim savetnicima otvoreno govorio da veruje kako bi upravo venecuelanska nafta mogla da bude alat za takav potez. Međutim, što se dublje ulazi u tu računicu, sve je više onih koji upozoravaju da bi efekat mogao da bude suprotan od onog koji se priželjkuje u SAD.
Plan koji se razmatra nije skroman. Iz izvora bliskih administraciji proizlazi da se govori o dugoročnoj inicijativi, praktično o preuzimanju dominantne uloge u venecuelanskoj naftnoj industriji.
To bi podrazumevalo i uspostavljanje kontrole nad državnom kompanijom Petróleos de Venezuela SA, poznatom kao PdVSA, uključujući kupovinu i prodaju najvećeg dela njene proizvodnje. U Beloj kući, barem prema tom viđenju, veruju da bi takav zahvat mogao da gurne cene naniže, do željenih 50 dolara po barelu.
Do sada se u stručnim krugovima uglavnom raspravljalo o nečem drugom. Teška venecuelanska nafta bila je zanimljiva SAD pre svega zbog rafinerija na obali Meksičkog zaliva, koje su tehnički prilagođene takvom sirovom materijalu.
Kontrola nad zemljom sa velikim rezervama pominjala se i kao osiguranje za slučaj da proizvodnja američke nafte iz škriljaca počne da opada. O priči o „jeftinoj nafti“ gotovo da niko ozbiljan nije govorio.
„Mislim da ne“, kaže savetnik upravljačkog fonda „Industrijalni kod“ Maksim Šapošnikov, kada se postavi pitanje da li su SAD zaista zainteresovane za cenu od 50 dolara. Po njegovom mišljenju, američkoj industriji je potrebna nafta u rasponu od 80 do 90 dolara po barelu kako bi i domaći škriljac i venecuelanska сверхviskozna nafta bili isplativi. Cene benzina, dodaje, mogu se držati pod kontrolom i drugim merama, uključujući subvencije finansirane iz uvoznih dažbina.
Sličan stav ima i Igor Juškov, vodeći analitičar Fonda nacionalne energetske bezbednosti i stručnjak Finansijskog univerziteta pri vladi Rusije. On otvoreno sumnja da bi scenario sa 50 dolara prošao bez ozbiljnih posledica po američku proizvodnju. Prema njegovim rečima, na tom nivou cene mnogi projekti u SAD postaju nerentabilni, što vodi padu proizvodnje.
Istovremeno, Tramp od kompanija traži da već sada ulažu u Venecuelu, ali uz tako nisku cenu, kaže Juškov, gotovo je izvesno da će se investitori povlačiti. Mnoge tamošnje lokacije su i danas na granici isplativosti, a sa 50 dolara po barelu zemlja postaje još manje privlačna.
Brojke to dodatno potkrepljuju. Analitičar finansijske grupe „Finam“ Nikolaj Dudčenko poziva se na podatke S&P-a prema kojima bi, ako cena padne ispod 50 dolara, proizvodnja nafte u SAD mogla da se smanji za oko milion barela dnevno.
Prag rentabilnosti, objašnjava, razlikuje se od regiona do regiona, ali se po različitim procenama kreće od 55 do nešto više od 60 dolara za barel WTI nafte. Nije slučajno, podseća Dudčenko, što je prošle godine šef sektora za proizvodnju i istraživanje u ExxonMobil-u već poručio da američki proizvođači neće značajno povećavati proizvodnju, uprkos pozivima iz Bele kuće.
U celoj priči postoji još jedan ugao koji se često previđa. Juškov smatra da Tramp, svesno ili ne, igra na kartu koja najviše odgovara Kini. Kina relativno malo proizvodi, a mnogo troši, pa su joj niže cene čista korist. Ono što je dobro za Peking, zaključuje on, teško da je dobro i za Vašington.
Dok se ove rasprave vode, administracija ne stoji po strani. Američki ministar finansija Skot Besent izjavio je da bi venecuelanska nafta mogla da bude oslobođena sankcija već tokom ove nedelje. Istovremeno, prošle nedelje Tramp je razgovarao sa čelnicima najvećih svetskih naftnih i gasnih kompanija upravo o Venecueli.
Prema pisanju Sergeja Vakulenka, višeg naučnog saradnika berlinskog Centra Karnegi, na tom sastanku dogodilo se nešto neobično. Samo je jedan čovek, Darren Vud, direktor ExxonMobil-a, imao hrabrosti da predsedniku SAD makar nagovesti realno stanje stvari. Ostali su, kako ironično primećuje Vakulenko, uglavnom zahvaljivali na „svetloj budućnosti“ i širokim perspektivama koje se otvaraju pod Trampovim vođstvom.
Vakulenko podseća da sam Tramp kao razlog za mešanje u venecuelanske poslove navodi naftu – ideju da ona treba da pripadne Americi, a ne njenim protivnicima. Ipak, čak i u najpovoljnijim uslovima, smatra on, proizvodnja u Venecueli neće rasti brzo niti donositi izuzetno visoke marže.
Upravo to je, umotano u diplomatski jezik, Vud pokušao da objasni. Direktor ExxonMobil-a je Trampu otvoreno rekao da su njihova sredstva u toj zemlji dva puta bila konfiskovana i da bi za treći povratak bile potrebne ozbiljne promene u odnosu na sve što je viđeno do sada. „Danas u to ne može da se investira“, poručio je.
Otuda i pitanje koje Vakulenko postavlja, bez mnogo uvijanja: da li Tramp zaista ne razume sve to? Njegov odgovor nije jednostavan. On veruje da predsednik iskreno veruje u veliki deo onoga što govori i da odluke donosi na osnovu sopstvenih, često neortodoksnih predstava o stvarnosti.
Problem je, dodaje, što se čini da je u današnjoj Beloj kući stvorena kultura u kojoj nema dovoljno ljudi spremnih da šefu kažu da greši. Slika, priznaje, nije nimalo ohrabrujuća.
Ipak, postoji i druga strana. Tramp, barem javno, pažljivo sluša signale koji dolaze iz industrije. Nakon komentara šefa ExxonMobil-a, reagovao je porukom da je sklon tome da američkog naftnog giganta uopšte ne pušta u Venecuelu, prenosi CNBC. Kako će se ova kombinacija političkih ambicija, tržišne realnosti i globalnih interesa na kraju razrešiti, ostaje otvoreno pitanje koje će tek dobiti jasnije konture.
