U Moskvi je pre samo godinu dana vladao oprezni optimizam kada se Donald Tramp ponovo uselio u Belu kuću. Nije to bila euforija, pre neka vrsta prigušene nade.
Deo ruske političke scene – naročito tvrđa struja koja prema Zapadu i Ukrajini zastupa čvrst pristup – verovao je da bi njegova nepredvidiva politička logika i sklonost transakcionom pristupu mogli da otvore prostor za korist po Moskvu u vezi sa ukrajinskim pitanjem.
Ali atmosfera se prilično brzo promenila. Manje od godinu dana kasnije, ocene o američkom lideru u Moskvi deluju gotovo suprotno od onih prvobitnih. Upravo o tom naglom zaokretu govori i analiza koju prenosi Reuters.
Povod za novu sumnju postala je široka američka akcija protiv Irana. Taj potez, prema ocenama mnogih u ruskim političkim i analitičkim krugovima, doveo je do toga da Tramp počne da se posmatra kao potencijalna pretnja i za samu Rusiju.
Među ruskim „jastrebovima“, koji se već godinama zalažu za tvrđi odnos prema Zapadu i Ukrajini, pojavila se čak i sumnja da američki predsednik vodi neku vrstu dvostruke igre.
Drugim rečima, deo njih počeo je da se pita da li se iza relativno blagonaklonog tona prema Moskvi zapravo krije pokušaj da se to poverenje iskoristi.
Ove sumnje dodatno su se rasplamsale nakon izbijanja sukoba na Bliskom istoku, pokrenutog akcijama Vašingtona. U ruskom informativnom prostoru odmah su se oglasili brojni vojni komentatori, influenseri i pojedini političari sa uticajem.
Njihova poruka bila je prilično jasna: Moskva bi, prema njihovom mišljenju, trebalo da odustane od mirovnih pregovora sa Ukrajinom koje posreduju Sjedinjene Države i da pojača pritisak na frontu.
Argument koji se često ponavljao odnosio se na prethodne pregovore o nuklearnom programu između SAD i Irana. Kritičari su tvrdili da su ti razgovori, koji su prethodili američkim i izraelskim udarima, pokazali kako Vašington ume da koristi pregovarački proces kao taktički manevar.
Ako je to moguće u slučaju Irana, govorili su pojedini komentatori, onda bi sličan pristup mogao da se primeni i prema Rusiji.
Ipak, zvanična Moskva nije sledila taj ton. Kremlj je, istina, oštro osudio poteze Sjedinjenih Država, nazvavši ih „neisprovociranom agresijom“. Ali u isto vreme izbegnuta je direktna lična kritika Donalda Trampa. Takođe, Iran nije dobio nikakvu konkretnu materijalnu podršku iz Rusije – osim diplomatske.
U toj kombinaciji oštre retorike i opreznog političkog manevra vidi se, kako primećuju analitičari, pokušaj Moskve da očuva prilično delikatan balans. Kremlj i dalje računa na mogućnost da bi Tramp mogao da odigra ulogu u završetku rata u Ukrajini pod uslovima koji bi bili prihvatljivi Rusiji.
Uz to, postoji i šira računica: potencijalno približavanje između SAD i Rusije koje bi moglo da donese i ekonomske koristi.
Upravo zato je i zvanično saopštenje pres-službe Kremlja o nastavku pregovora u vezi sa Ukrajinom shvaćeno kao signal da Moskva pokušava da zadrži otvoren kanal sa Vašingtonom.
Ideja je, bar za sada, da se održi dovoljno korektan odnos sa Trampom kako bi ostao uključen u proces oko Ukrajine, ali i da se istovremeno jasno ukaže na poteze američke politike sa kojima se Rusija ne slaže.
Zanimljivo je da pojedini analitičari u Moskvi ipak vide i određenu potencijalnu korist u događajima oko Irana.
Specijalni izaslanik Kiril Dmitrijev izneo je tezu da bi rast cena nafte mogao da pomogne ruskom državnom budžetu. Logika je prilično jednostavna: ukoliko globalne referentne cene, pre svega Brent, porastu zbog nestabilnosti na Bliskom istoku, automatski bi mogla da poraste i vrednost ruske sirove nafte.
Ali ta računica zasad nailazi na prilično tvrdu realnost tržišta. Posle potpunog zatvaranja Ormuskog moreuza, cena takozvanog crnog zlata nije porasla onoliko koliko su neki očekivali. Barem ne dovoljno da nadoknadi gubitke koje ruski izvoz energenata već trpi zbog velikih diskonta vezanih za rizik.
Zato se u Moskvi danas vodi prilično složena rasprava. Sa jedne strane stoje oni koji Trampove poteze vide kao upozorenje da se sa Vašingtonom mora postupati opreznije nego ikada.
Sa druge su pragmatičari koji smatraju da kanale komunikacije ipak ne treba zatvarati, jer bi upravo u njima mogla da se krije neka buduća politička formula.
Kako će se ta ravnoteža održati u narednim mesecima – i da li će događaji na Bliskom istoku dodatno promeniti percepciju američkog predsednika u Moskvi – zasad ostaje otvoreno pitanje.
U međunarodnoj politici, naročito u ovako napetim okolnostima, procene se menjaju brže nego što mnogi očekuju. A ponekad i u potpuno neočekivanom pravcu.
