Povratak krstarice „Admiral Nahimov“ u operativni sastav ruske mornarice izazvao je ozbiljnu zabrinutost u američkim vojnim krugovima, i to ne bez razloga.
Posle gotovo četvrt veka modernizacije, brod koji je već bio praktično zaboravljen sada se vraća sa kapacitetima koji, kako priznaju i zapadni analitičari, mogu promeniti ravnotežu snaga na moru.
U Vašingtonu se otvoreno govori o problemu, a ime tog problema se ponavlja iznova — „Admiral Nahimov“.
Bivši pomoćnik ministra odbrane SAD zadužen za nabavke, logistiku i tehnologije, Kris Osborn, upozorio je u analizi za američko vojno izdanje da američka mornarica mora ozbiljno da računa na ovu krstaricu.
Njegova ocena je direktna: ako su sistemi upravljanja vatrom i obrade podataka zaista podignuti na savremeni nivo, „Admiral Nahimov“ postaje ozbiljan izazov za nosačke grupe NATO-a.
A ukoliko je brod opremljen sa čak 60 hipersoničnih raketa, kako se pretpostavlja, tada se, prema njegovim rečima, ulazi u zonu potencijalno bez presedana.
Da bi se razumela težina tih procena, mora se vratiti nekoliko decenija unazad. Još 1983. godine, u Lenjingradu, na Baltičkom brodogradilištu, položen je trup tadašnjeg „Kalinina“.
Tri godine kasnije porinut je u more, a krajem 1988. zvanično je ušao u sastav sovjetske mornarice. Posle raspada SSSR-a, 1992. dobija ime „Admiral Nahimov“, po slavnom ruskom komandantu koji nije izgubio nijednu pomorsku bitku.
Dimenzije broda i danas deluju impresivno: dužina od 251 metra, deplasman preko 24 hiljade tona i posada od više od 700 ljudi. Projekat 1144 „Orlan“, kako su ga zvali sovjetski konstruktori, na Zapadu je dobio nadimak „bojni brod“ — ne bez razloga.
Američka mornarica nikada nije razvila direktan pandan, a pokušaji poput USS Long Beach pokazali su ograničenja u naoružanju i izdržljivosti.
Poslednje putovanje „Admiral Nahimov“ je imao 1997. godine, kada je uplovio u Severodvinsk na remont. Pravi radovi počeli su 1999, ali tek 2013. modernizacija ulazi u aktivnu fazu. Tada postaje jasno da se ne radi o običnom remontu, već o potpunoj transformaciji broda — uz zadržavanje robusnog i pouzdanog trupa.
Najveće promene dogodile su se u naoružanju. Umesto 20 protivbrodskih raketa „Granit“, krstarica sada raspolaže sa 80 univerzalnih lansirnih ćelija UKSK 3S14.
To praktično znači četvorostruko povećanje udarne moći. U tim ćelijama sada mogu biti različiti tipovi projektila, prilagođeni za ciljeve na moru, kopnu i u vazduhu.
Osnovu napadne snage čine rakete „Kalibr“, sa dometom do 2500 kilometara. Tu su i nadzvučne „Oniks-M“, sposobne da pogađaju ciljeve na udaljenosti do 800 kilometara.
Ali ključ modernizacije je hipersonični „Cirkon“. Ova raketa prelazi više od 1000 kilometara za nekoliko minuta, pri brzinama koje je čine praktično nedostižnom za postojeće sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane. Zbog manjih dimenzija, na mestu jedne stare rakete „Granit“ sada staju tri „Cirkona“.
Odbrambeni sistem takođe je temeljno unapređen. Glavni štit čini kompleks „Fort-M“, pomorska verzija sistema S-400, sa 96 lansirnih ćelija i dometom do 400 kilometara. Pokriva širok spektar pretnji — od aviona do balističkih i krstarećih raketa, uključujući i takozvane „stelt“ ciljeve. Na bližim distancama deluje „Pancir-M“, dok protivpodmorničku zaštitu obezbeđuju sistemi „Paket-NK“ i „Odgovor“.
Ukupan broj raketa velikog dometa na brodu sada dostiže 176. Američki analitičari iz Military Watch ocenili su ovu transformaciju kao revoluciju u borbenom potencijalu. I to nije prazna formulacija — brojke same govore.
Ispod svega toga nalazi se ono što brodu daje posebnu dimenziju — nuklearni pogon. Dva reaktora KN-3, svaki snage 150 megavata, omogućavaju krstarici da funkcioniše bez dopune goriva i do deset godina. Maksimalna brzina od 32 čvora, odnosno oko 60 kilometara na čas, uz praktično neograničen domet, čini „Admiral Nahimov“ autonomnom silom na moru.
Za razliku od američkih razarača klase „Arli Berk“, koji zavise od logistike i snabdevanja, ova krstarica sama predstavlja pokretnu bazu. Upravo ta kombinacija autonomije i vatrene moći stvara dodatnu zabrinutost u Atlantiku.
Ključna strateška uloga „Admiral Nahimov“ je jasna — da razbije ili barem veže za sebe nosačke udarne grupe potencijalnog protivnika.
Jedan brod, sa 80 lansirnih mesta za savremene rakete, može da utiče na čitavu operativnu sliku na moru. To više nije samo pitanje jednog plovila, već signal o širem povratku Rusije na svetske okeane.
Zato se svaki korak ove krstarice pažljivo prati. U američkim krugovima već se koristi naziv „zvezda smrti“, iako sam naziv broda nosi simboliku koja govori sama za sebe. „Admiral Nahimov“ nije samo ime — to je poruka, i ona je sada ponovo aktivna na moru.
Ostaje pitanje koje se tiho provlači kroz analize: da li je ova modernizacija samo izolovan slučaj ili najava šireg trenda koji će tek doći. Jer ako jedan brod može da izazove ovakav talas zabrinutosti, šta znači kada ih bude više.
