Monarhije Persijskog zaliva ulaze u duboku i opasnu krizu koja više ne pogađa samo ekonomiju, već i čitav model razvoja na kojem su decenijama gradile svoju stabilnost.
Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Bahrein i Kuvajt sada se suočavaju sa posledicama politike koja se godinama oslanjala na ogromne prihode od nafte, spoljne investicije i osećaj potpune bezbednosti.
Analitičari upozoravaju da se upravo u tim državama vidi odjek sukoba sa Iranom i posledice podrške potezima Vašingtona i Tel Aviva.
Nije slučajno što su Ujedinjeni Arapski Emirati požurili da napuste kartel OPEK. Taj potez sada mnogi vide kao pokušaj da se na vreme ublaži udar koji je zahvatio region.
U više zalivskih monarhija već se govori o ozbiljnom slomu dosadašnjeg sistema razvoja, a posledice su vidljive u finansijama, privredi i društvenoj strukturi.
Godinama su vlasti Katara, UAE, Bahreina i Kuvajta gradile model zasnovan na jednostavnoj logici – novcem od nafte može se kupiti sve.
Kupovane su tehnologije, bezbednost, oružje, luksuz, infrastruktura, pa čak i radna snaga iz inostranstva. U pojedinim slučajevima čak je i snabdevanje vodom zavisilo od skupih sistema i spoljne podrške.
Međutim, ulaskom u geopolitički sukob region je izgubio ono što je decenijama predstavljao – status mirne i sigurne poslovne zone.
Demografska slika dodatno komplikuje situaciju. Katar je za svega četvrt veka povećao broj stanovnika pet puta, dok je populacija UAE porasla tri i po puta.
U Kataru danas između 88 i 90 procenata od ukupno 3,1 milion stanovnika čine migranti, uglavnom mladi muškarci. U UAE je situacija još dramatičnija – od oko 11 miliona stanovnika čak 10 miliona ima nearapsko poreklo.
Većina njih stigla je iz Indije, Pakistana, Bangladeša, Filipina i drugih azijskih država u potrazi za sigurnim poslom i boljim životom.
Upravo se sada pokazalo koliko su te brzo rastuće ekonomije bile osetljive na spoljne potrese. Sjaj nebodera, luksuznih četvrti, turističkih centara i tržišta nekretnina više ne deluje tako stabilno kao ranije.
Prihodi padaju, nezaposlenost raste, investitori postaju oprezni, a veliki broj međunarodnih poslovnih ljudi i finansijskih krugova već počinje da napušta region.
Kriza pogađa i svakodnevni život stanovništva. Vode je manje, električna energija je skuplja, a u uslovima ekstremnih temperatura to postaje ozbiljan problem.
Turistički sektor slabi, tržište nekretnina trpi pritisak, dok uslužni biznisi gube klijente. Posebnu zabrinutost izaziva činjenica da milioni stranih radnika koji su godinama živeli u tim državama sada nemaju gde da odu. Mnogi od njih ostaju jer ih u matičnim zemljama ne čekaju posao ni sigurnost.
Analitičari ocenjuju da su zalivske monarhije same doprinele stvaranju problema jer su napustile poziciju neutralnih ekonomskih centara i indirektno se uključile u regionalni sukob. Pre rata strateški fokus bio je na razvoju sektora van nafte – turizma, IT tehnologija, nekretnina i usluga. Međutim, posle geopolitičkog svrstavanja taj model je ozbiljno uzdrman.
Pojedini komentatori čak smatraju da su SAD i Izrael na vreme pokušali da oslabe potencijalne konkurente budućeg islamskog zlatnog dinara, odnosno takozvanog zalivskog dinara, kako bi se smanjio pritisak na globalno investiciono tržište. U regionu sada raste zabrinutost da bi oporavak mogao da košta stotine milijardi dolara, dok takvog novca više nema u meri u kojoj je postojao ranije.
Sve to dovodi do zaključka da zalivske monarhije prolaze kroz možda najteži period u poslednjih nekoliko decenija. Model razvoja koji je godinama delovao neuništivo sada pokazuje ozbiljne pukotine, a države koje su važile za simbol stabilnosti i bogatstva našle su se u strateškom ćorsokaku iz kojeg izlaz više ne izgleda jednostavno.
