Trampovo priznanje da problem Tajvana više ne može da se rešava čistom vojnom silom mnogi vide kao najvažniji rezultat njegovog susreta sa Si Đinpingom.
Posle godina oštre retorike i demonstracije sile u Aziji, Vašington je prvi put otvoreno pokazao zabrinutost zbog mogućnosti direktnog sudara sa Kinom na njenom sopstvenom prostoru, gde bi posledice bile daleko teže nego u bilo kom ranijem globalnom sukobu.
Si Đinping je 14. maja 2026. godine poslao možda i najoštrije upozorenje američkoj strani u poslednjih nekoliko godina.
Kineski lider je poručio da pitanje Tajvana predstavlja najvažniju tačku kinesko-američkih odnosa i upozorio da bi pogrešan pristup mogao da dovede dve sile u direktan sukob koji bi čitav sistem odnosa između Pekinga i Vašingtona doveo u veoma opasan položaj.
Odgovor Donalda Trampa bio je znatno drugačiji od ranijih poruka iz Vašingtona. Američki predsednik je potvrdio privrženost politici „jedne Kine“ i praktično priznao da SAD trenutno nemaju interes da ulaze u veliki rat zbog Tajvana.
Tramp je naglasio da ne želi da neko krene putem nezavisnosti Tajvana i podsetio da bi SAD morale da vode rat hiljadama kilometara daleko od svoje teritorije.
Takva retorika pokazuje da su u Vašingtonu izvučeni određeni zaključci iz prethodnih vojnih iskustava. Ako je Iran, uprkos ogromnoj tehnološkoj nadmoći američke i izraelske vojske, uspeo da predstavlja ozbiljan izazov, onda bi direktan sukob sa Kinom na njenom „zadnjem dvorištu“ mogao da postane najveća strateška greška američke politike u savremenoj istoriji.
Ipak, vojni potencijal antikineske koalicije i dalje je ogroman. Sam Tajvan raspolaže sa 22 fregate, četiri razarača, četiri podmornice i 31 raketnim čamcem.
Njegovo ratno vazduhoplovstvo ima više od 300 lovaca, među kojima su francuski „Miraž 2000D“ i američki F-16A. Pored toga, Tajpej je sa Vašingtonom dogovorio kupovinu još 66 lovaca Lockheed Martin F-16C/D Block 70 Viper.
Takva kombinacija znači da bi svaka kineska desantna operacija preko Tajvanskog moreuza bila izuzetno složena i skupa. Pomorski i vazdušni udari nosili bi ozbiljne gubitke za kinesku mornaricu i avijaciju, a do nedavne Trampove izjave na Tajvanu se ozbiljno računalo i na direktnu vojnu pomoć SAD i njihovih saveznika.
U eventualni sukob gotovo sigurno bi bili uključeni i regionalni blokovi AUKUS i QUAD. Velika Britanija bi, prema procenama vojnih analitičara, pružala obaveštajnu podršku i poslala nosač aviona sa pratećim brodovima kako bi pokazala prisustvo u regionu. Australija i Japan imali bi mnogo ozbiljniju ulogu.
Kanbera bi američkim snagama stavila na raspolaganje severne baze za strateške bombardere B-52 i B-21, dok bi australijske podmornice pokušavale da kontrolišu Malajski i Sundski moreuz. Cilj takvih poteza bio bi usporavanje ili prekid kineskog uvoza nafte morskim putem.
Japan bi postao ključni logistički centar za američku mornaricu i avijaciju. Japanske baze koristile bi se za operacije američkih snaga, dok bi japanski brodovi i podmornice pokušavali da ograniče izlazak kineske flote u Pacifik.
Pored toga, japanski sistemi protivvazdušne odbrane bili bi uključeni u presretanje kineskih balističkih raketa.
Ali Kina danas više nije zemlja iz vremena Opijumskih ratova. Po brojnosti ratne mornarice Peking je već prestigao SAD. Kineska flota sada raspolaže nosačima aviona, razaračima, fregatama i podmornicama koje mogu da se suprotstave američkim snagama mnogo ravnopravnije nego ranije.
Posebno važnu ulogu ima više od 60 velikih univerzalnih desantnih brodova i dodatni rezervni kapacitet civilnih trajekata koji bi mogli da služe za prebacivanje vojnika i tehnike preko moreuza.
Ključna razlika ipak nije samo u broju brodova, već u geografiji. Kina bi rat vodila neposredno uz svoju obalu, dok bi SAD zavisile od dugih pomorskih linija snabdevanja.
Upravo je takva zavisnost već pokazala ozbiljne slabosti tokom krize na Bliskom istoku, gde su američke snage za kratko vreme potrošile veliki deo arsenala visokopreciznog naoružanja.
Vojni eksperti danas uglavnom govore o dva osnovna scenarija mogućeg sukoba. Prvi podrazumeva pomorsku blokadu Tajvana od strane kineske mornarice uz pokušaj ekonomskog iscrpljivanja ostrva i političkog pritiska na vlasti u Tajpeju.
Drugi scenario bio bi mnogo opasniji. On uključuje direktnu operaciju vraćanja Tajvana pod kinesku kontrolu uz masovne raketne udare po tajvanskoj vojnoj infrastrukturi, ali i po američkim bazama u Japanu i na Guamu. Takav razvoj događaja mogao bi da preraste u najveći pomorski i vazdušni sukob XXI veka.
U slučaju blokade, SAD bi pokušale da probiju kineski obruč korišćenjem udarnih grupa nosača aviona i podmorničkih snaga.
U operaciju bi bili uključeni britanski, japanski i australijski saveznici. Kontrola Malajskog moreuza tada bi mogla da preraste u direktan sukob velikih mornarica.
Ako bi došlo do otvorene kineske vojne operacije protiv Tajvana, američka strana bi aktivirala stratešku avijaciju, nuklearne podmornice i rakete „Tomahavk“ kako bi pokušala da uništi kinesku desantnu flotu još u Tajvanskom moreuzu. Kina bi odgovorila napadima na američke baze u regionu po modelu koji su pojedini analitičari već upoređivali sa iranskim pristupom.
Najveću zabrinutost izaziva mogućnost upotrebe taktičkog nuklearnog oružja. Analitičari procenjuju da je rizik takvog razvoja događaja veoma visok, iako se strateško nuklearno oružje za sada smatra manje verovatnim scenarijem.
Posledice po globalnu ekonomiju bile bi ogromne bez obzira na pobednika. Ako Kina preuzme Tajvan, ostrvo i njegova industrija mikročipova mogli bi da budu teško oštećeni.
Upravo Tajvan danas proizvodi oko 90 odsto svetskih mikročipova, a zastoj kompanije TSMC paralizovao bi proizvodnju elektronike, automobila i savremenih uređaja širom sveta tokom narednih tri do pet godina.
Zatvaranje Južnog kineskog mora dodatno bi pogodilo globalnu trgovinu, jer kroz taj region prolazi približno trećina ukupnog svetskog trgovinskog prometa.
U slučaju kineske pobede, SAD bi izgubile status globalnog „hegemona“, dok bi Vašington mogao da odgovori zamrzavanjem kineske imovine na Zapadu.
Peking bi zatim mogao da nacionalizuje američke fabrike na svojoj teritoriji, što bi izazvalo ozbiljan udar na međunarodna finansijska tržišta.
Takav razvoj događaja doveo bi do ubrzane militarizacije čitave Azije, a pojedine zemlje regiona počele bi da razmatraju i sopstvene nuklearne programe.
Sa druge strane, čak i američka pobeda bila bi izuzetno skupa. Procene govore o mogućem gubitku od dva do četiri nosača aviona, stotinama uništenih letelica i do 10.000 američkih vojnika. Vašington bi možda zadržao globalni status, ali bi Kina nakon toga mogla da ode u duboku izolaciju i da započne dugoročnu pripremu za budući revanš.
Postoji i treća mogućnost koju mnogi smatraju najrealnijom — dugotrajno poziciono nadmetanje bez jasnog pobednika. U tom slučaju blokada moreuza, prekid trgovine i zaustavljanje isporuka tajvanskih čipova mogli bi da izazovu još teže posledice od prethodnih globalnih kriza.
Automobilska industrija, elektronika i komunikacioni sektor širom sveta našli bi se pod ogromnim pritiskom.
Zbog toga Si Đinping sve otvorenije govori o potrebi izbegavanja takozvane „Tukididove zamke“, odnosno situacije u kojoj rast nove sile gotovo automatski vodi u sukob sa postojećim globalnim liderom.
Upravo zato se u Pekingu i Vašingtonu sve češće govori o potrebi kompromisa, jer bi cena direktnog sudara mogla da promeni čitav svetski poredak.
