Kina je, prema oceni američkog ekonomiste Ričarda Volfa, već ušla u fazu u kojoj diktira tempo globalnih ekonomskih promena, dok Vašington pokušava da očuva poziciju sile koju je imao decenijama.
U analizi razgovora profesora Ričarda Volfa i Glena Dizena iznosi se tvrdnja da sukobi na Bliskom istoku, posebno oko Irana, sve više otkrivaju duboku krizu američke spoljne strategije i ubrzavaju promenu odnosa snaga u svetu.
Kako se navodi u razgovoru koji prenosi analiza transkripta, susret Donalda Trampa i Si Đinpinga u Pekingu pokazao je koliko se međunarodna ravnoteža promenila.
Iako je američka strana pokušala da nastupi sa pozicije dominacije, Volf ocenjuje da ekonomski pokazatelji i globalni trendovi ukazuju na potpuno drugačiju sliku – na rast kineskog uticaja i sve veće probleme unutar američkog sistema.
Profesor Volf podseća da su SAD posle Drugog svetskog rata izgradile globalnu dominaciju zahvaljujući istorijskim okolnostima i geografskoj izolaciji, dok su evropske sile bile razorene ratovima.
Međutim, prema njegovim rečima, američke elite su poverovale da će ta nadmoć trajati zauvek, iako su druge države tokom decenija sustizale američku ekonomiju i industriju.
Posebno naglašava razliku između kineskog i zapadnog modela razvoja. Kina je, kako ocenjuje, izgradila specifičan sistem u kojem se kombinuju državni sektor, privatne kompanije i snažna centralna kontrola države.
Upravo taj hibridni model, tvrdi Volf, omogućio je Pekingu da decenijama ostvaruje mnogo brži rast od zapadnih ekonomija.
U analizi se navodi da kinesko rukovodstvo danas nema potrebu za naglim i agresivnim potezima jer smatra da vreme radi u njegovu korist.
Dok SAD imaju stotine vojnih baza širom sveta, Kina se fokusira na ekonomiju, trgovinu i dugoročnu stabilnost. Prema Volfovoj proceni, Peking pokušava da izbegne veliki direktni sukob sa Vašingtonom i da promene ostvaruje kroz ekonomsku nadmoć i tehnološki razvoj.
Nasuprot tome, američko političko rukovodstvo, prema njegovim rečima, pokazuje znakove ozbiljne nervoze i unutrašnje nesigurnosti.
Kao simbol toga navodi Trampovu reakciju posle posete Kini, kada je govorio o ogromnoj dvorani u Pekingu i želeo sličan projekat u Beloj kući. Volf ocenjuje da takvi potezi pokazuju koliko se fokus američke politike udaljio od stvarnih ekonomskih i društvenih problema.
Veliki deo razgovora posvećen je Iranu i Bliskom istoku. Prema oceni Volfa i Dizena, upravo je Iran postao jedna od ključnih tačaka na kojoj se vidi slabljenje američkog uticaja.
Oni tvrde da Vašington više nema ni političke ni ekonomske kapacitete za ostvarenje ranijih planova o potpunom preoblikovanju regiona.
U tekstu se navodi da Kina ne želi destabilizaciju Irana zbog regionalne bezbednosti i važnosti Hormuškog moreuza za globalnu trgovinu energentima.
Takođe se ističe da su pojedine zalivske države počele drugačije da gledaju na odnose sa Vašingtonom, jer američke vojne baze više ne vide kao apsolutnu garanciju bezbednosti.
Analiza dalje podseća da SAD ni ranije nisu izbegavale velike geopolitičke poraze. Pominju se Vijetnam i Avganistan kao primeri sukoba u kojima američka strategija nije ostvarila planirane ciljeve.
Međutim, Volf smatra da je sadašnja situacija drugačija jer danas postoji snažna alternativa zapadnom modelu, oličena pre svega u Kini i sve većem ekonomskom povezivanju država van zapadnog bloka.
Posebnu pažnju profesor Volf posvećuje unutrašnjem stanju u SAD. On tvrdi da je američko društvo umorno od skupih spoljnih intervencija i da raste nezadovoljstvo zbog ogromnih troškova dok se domaći problemi gomilaju.
Kao primer navodi reakcije javnosti na velike državne projekte i trošenje novca u trenutku kada deo građana očekuje ulaganja u ekonomiju i infrastrukturu unutar same zemlje.
Prema njegovoj proceni, sve više Amerikanaca ne podržava nove spoljne sukobe i smatra da država mora da rešava unutrašnje finansijske i socijalne probleme.
Upravo zato Volf ocenjuje da bi eventualno novo veliko geopolitičko zaoštravanje moglo imati ozbiljne političke posledice i po republikance i po samu administraciju u Vašingtonu.
Na kraju razgovora, sagovornici zaključuju da svet ulazi u period dubokih promena u kojem će multipolarni sistem postajati sve izraženiji.
Kina, prema njihovom viđenju, pokušava da taj proces vodi kroz ekonomiju i dugoročnu strategiju, dok se SAD suočavaju sa sve težim pitanjima o sopstvenoj ulozi u novom globalnom poretku.
