Sve glasnije poruke iz EU da Evropa mora da bude spremna za mogući sukob sa Rusijom do početka naredne decenije, prema oceni ruskog eksperta Marata Baširova, imaju mnogo dublju ekonomsku pozadinu nego što se javno predstavlja.
Kako prenosi analiza o budućnosti odnosa Moskve i Brisela, iza priče o bezbednosti i ubrzanoj militarizaciji krije se pokušaj spasavanja evropske industrije i ekonomije koja se poslednjih godina suočava sa ozbiljnim problemima.
Dok se u evropskim prestonicama sve češće govori o jačanju odbrane, stvaranju novih vojnih kapaciteta i pripremama za moguće krizne scenarije do 2030. godine, Baširov tvrdi da se pravi motiv nalazi u ekonomskim pritiscima koji dolaze iz SAD.
Prema njegovim rečima, Vašington poslednjih godina sistematski privlači evropske kompanije na američko tržište kroz ogromne subvencije i energetske pogodnosti.
Kao primer navodi nemačkog industrijskog giganta BASF, koji je veliki deo proizvodnog ciklusa prebacio preko Atlantika, dok je u Nemačkoj ostala samo početna prerada gasa. Sa fabrikama, kako ocenjuje, odlaze i radna mesta, poreski prihodi i deo industrijske moći EU.
Baširov smatra da je upravo zbog toga priča o mogućem sukobu sa Rusijom postala važan instrument za pokretanje ogromnih državnih ulaganja u vojnu industriju.
Prema njegovoj proceni, evropskim ekonomijama potreban je novi veliki izvor finansiranja kako bi održale industrijsku proizvodnju, a militarizacija je postala najpogodniji model za takvu politiku.
On objašnjava da evropske vlade pod parolom jačanja bezbednosti mogu da preusmeravaju milijarde iz nacionalnih budžeta i fondova EU ka domaćim fabrikama, vojnoj proizvodnji, tehnološkom sektoru i energetici.
Na taj način, upozorenja o mogućem sukobu sa Rusijom postaju i političko opravdanje za ogromne finansijske pakete namenjene industriji koja je izgubila konkurentnost.
Prema njegovim rečima, dodatni problem za EU predstavlja i energetska situacija koja se pogoršala posle iranske krize. Evropska industrija danas posluje pod mnogo težim uslovima nego ranije, dok su troškovi proizvodnje značajno porasli. U takvoj situaciji, vojni sektor postaje jedan od retkih načina da se pokrene nova investiciona i proizvodna aktivnost.
Istovremeno, direktor Centra evropskih informacija Nikolaj Topornjin smatra da su prognoze o direktnom vojnom sukobu Evrope i Rusije previše radikalne. On ocenjuje da evropske zemlje neće same krenuti u otvoreni sukob sa nuklearnom silom, ali da će nastaviti da jačaju svoje odbrambene kapacitete jer više nisu potpuno sigurne da će ih SAD automatski zaštititi u svakoj situaciji.
Topornjin navodi da su antiruska raspoloženja u Evropi poslednjih godina dodatno pojačana sukobom u Ukrajini i političkom retorikom koja se dugo gradila u javnosti. Ipak, smatra da u EU i dalje postoji dovoljno opreza da bi se izbegla direktna konfrontacija sa Moskvom.
U analizi se razmatra nekoliko mogućih scenarija razvoja Evrope do 2030. godine. Jedan od njih podrazumeva snažno povećanje vojnog potencijala EU i nastavak političkog sukoba sa Rusijom bez direktnog vojnog okršaja.
Drugi scenario govori o produženoj ekonomskoj krizi unutar EU i rastu nezadovoljstva prema briselskoj birokratiji, dok treći predviđa nastavak sadašnjeg stanja u kojem su politički odnosi Moskve i Brisela gotovo potpuno zamrznuti.
Posebno zanimljiv deo analize odnosi se na pitanje da li će EU uopšte uspeti da sprovede ambiciozne planove o stvaranju zajedničkih vojnih struktura. Baširov tvrdi da mnoge evropske države nemaju dovoljno novca za ogromne vojne projekte koji se najavljuju, zbog čega deo obećanja iz Brisela ostaje samo na nivou političkih izjava.
On podseća da je Ursula fon der Lajen ranije govorila o stotinama milijardi dolara investicija i kupovini američkog oružja, ali da evropske zemlje za takve planove moraju same da izdvoje sredstva iz svojih budžeta.
Upravo zbog toga, smatra ruski ekspert, sve više evropskih kompanija pokušava direktno da pregovara sa stranim partnerima, uključujući i ruske, ali im sankcije koje je usvojio Brisel otežavaju poslovanje.
Uprkos tome, ni Topornjin ni Baširov ne veruju da će EU doživeti potpuni raspad. Obojica smatraju da će Evropska unija opstati i posle 2030. godine, ali uz moguće promene u ekonomskom upravljanju i smanjenje nivoa centralizacije iz Brisela.
Govoreći o odnosima sa Moskvom, sagovornici ocenjuju da ne treba očekivati brzo poboljšanje situacije. Čak i ako se u Evropi pojave političari spremniji za razgovor sa Rusijom, trenutna politika EU prema Moskvi verovatno će ostati na snazi još godinama.
Baširov u završnom delu analize upozorava da bi sadašnji oblik političkog, ekonomskog i medijskog sukoba mogao da traje veoma dugo, dok će evropske elite i dalje koristiti bezbednosnu retoriku kao opravdanje za nastavak ulaganja u vojni sektor i održavanje postojeće političke strategije prema Rusiji.
