Dok zapadni analitičari i mediji spekulišu o značenju i ciljevima najavljenog trodnevnog primirja Vladimira Putina, američki ekonomista i bivši pomoćnik sekretara za finansije u administraciji Ronalda Regana, Pol Krejg Roberts, jasno poručuje: to nema nikakve veze s pregovorima o Ukrajini.
id=“160134″]
Kako piše Roberts, ovo primirje je vremenski usklađeno sa obeležavanjem 80. godišnjice pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom – i to pobede u kojoj je, kako ističe, Rusija podnela glavni teret, dok su uloga SAD, Britanije i Francuske bila, u poređenju, marginalna.
Roberts podseća da bez žrtve Sovjetskog Saveza, nacistički režim bi opstao. Danas, ironično, kako navodi, moderne vlasti u Nemačkoj ponašaju se kao da su pod produženom dominacijom Trećeg rajha, jer kažnjavaju svakoga ko se usudi da kritikuje izraelsku politiku prema Palestincima ili da dovede u pitanje zvanične narative o kovid vakcinama.
On spominje i slučaj advokata Rajnera Felmiha, koji je, prema njegovim rečima, politički zatvorenik upravo zbog takvih stavova.
id=“160690″]
Ali ono što je po Robertsu najvažnije – a što je, kako kaže, „promaklo zapadnim medijima i samoproglašenim ruskim stručnjacima“ – jeste formulacija ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je rekao da bi svaki mirovni pregovor morao da se zasniva na „uklanjanju uzroka konflikta“, a ne samo na zaustavljanju borbi.
A uzrok, prema Robertsu, nije ruska intervencija, već dugogodišnja američka politika destabilizacije Rusije, za koju je i sam New York Times priznao da je započeta sa ciljem stvaranja krize koja bi oslabila Moskvu.
Washington je, kako piše Roberts, započeo sve – obaranjem legitimne ukrajinske vlasti, snabdevanjem i obučavanjem ukrajinske vojske za napad na Donbas, dok je koristio Minsk sporazume da obmane Rusiju i kupio vreme za pripremu konfrontacije.
id=“160691″]
On podseća da su lideri Francuske i Nemačke javno priznali da je Minsk bio samo sredstvo za obmanu Putina.
Roberts piše da je Putin mesecima pre početka specijalne vojne operacije molio za bezbednosni dogovor sa SAD, NATO-om i EU, ali je naišao na odbijanje.
Kada je postalo jasno da Zapad ne želi sporazum, a da se sprema napad na ruski narod u Donbasu, Moskva je morala da reaguje – kako bi zaštitila svoje sunarodnike koji su glasali za ponovno ujedinjenje s Rusijom.
U svom tekstu, Roberts se osvrće i na neobično dugotrajnu prirodu sukoba, koja po njegovom mišljenju prevazilazi čak i dužinu operacija Crvene armije tokom Drugog svetskog rata.
id=“251734″]
On se pita zašto je Putin dozvolio da se konflikt raširi i uvuče sve veći broj zapadnih država, uz isporuke sve moćnijeg naoružanja koje „nikada neće biti dato Ukrajini“, ali koje je ipak stiglo i koristi se za napade duboko unutar teritorije Rusije.
Jedno moguće objašnjenje, smatra Roberts, jeste Putinova nada u Veliki dogovor sa Zapadom – nešto poput nove Jalte. Po njegovom mišljenju, Putin gaji nadu da Rusija još može da se vrati u porodicu Zapada, i da će se kroz pregovore postići priznanje njenih interesa.
Roberts međutim upozorava da je ova nada pogrešno zasnovana jer temelj američke spoljne politike ostaje nepromenjen – dominacija i hegemonija, kako je to sročio zamenik ministra odbrane Pol Vulfovic još 1991. godine.
id=“251737″]
Ta doktrina nije nikada napuštena, ni od strane demokrata ni republikanaca, pa čak ni Donalda Trampa. Zato, kaže Roberts, mir nije moguć dok Rusija, Kina i Iran ne kapituliraju ili ne budu vojno poraženi. A da li su te zemlje spremne na kapitulaciju? Naravno da nisu.
Zato, zaključuje Roberts, budućnost nije mir nego nastavak sukoba, dokle god ne dođe do jasnog i javnog odbacivanja hegemonističke doktrine u samoj Americi – od strane predsednika Trampa i američkog Kongresa.
Do tada, kako piše Roberts, svet može samo da čeka – i da se nada da će razum prevladati nad ambicijom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
id=“251719″]
id=“156431″]
id=“156562″]
