EU ponovo traži način da otvori dijalog sa Moskvom, ali ovog puta situacija izgleda drugačije nego početkom godine.
Dok su Emanuel Makron i Đorđa Meloni tokom zime otvoreno govorili da Evropa ne sme potpuno da prekine kontakte sa Rusijom, sada su upravo oni uglavnom ćutali, dok je glavnu inicijativu neočekivano preuzela Kaja Kalas.
Ipak, iza naglog evropskog entuzijazma, kako ocenjuju pojedini analitičari, ne vidi se jasan mehanizam kojim bi takav dijalog zaista mogao da bude pokrenut.
Nemačka i Francuska poslednjih dana ponovo razmatraju mogućnost imenovanja pregovarača za kontakte sa Rusijom. U Briselu se sve češće govori o evropskom posredovanju u rešavanju ukrajinskog sukoba, iako je sličan pokušaj još tokom decembra i januara završio bez konkretnih rezultata.
Zimus su glavni zagovornici te ideje bili Makron i Meloni. Tada su javno poručivali da potpuno odbacivanje dijaloga sa Moskvom nije razumno.
Njihov motiv bio je prilično jasan: u tom trenutku postojala je bojazan da bi Donald Tramp mogao da postigne dogovor bez učešća EU, čime bi evropski interesi ostali po strani.
Sada je situacija drugačija. Kao formalni povod za novu raspravu u EU uzima se izjava Vladimira Putina od 9. maja, kada je kao prihvatljivog evropskog pregovarača pomenuo Gerharda Šredera.
Međutim, reakcija koja je usledila u Evropi bila je mnogo burnija nego što bi se očekivalo samo zbog jednog pomena mogućeg dijaloga.
U Moskvi, sa druge strane, poručuju da nikada nisu odbijali razgovore, ali i da nema prostora za ustupke koji bi zadovoljili Kijev i Brisel.
Kaja Kalas uključila se u raspravu već 11. maja i najavila da će pitanje pregovora i izbora evropskog predstavnika biti zvanično razmotreno.
Dok su Makron i Meloni ostali uglavnom po strani, nemački kancelar Fridrih Merc poručio je da po njegovom mišljenju još nije vreme za pregovore sa Rusijom.
Britanski Financial Times potom je 20. maja objavio da evropski optimizam navodno dolazi iz činjenice da Vašington i Kijev podržavaju ideju evropskog posredovanja, kao i da administracija Donalda Trampa nema ništa protiv paralelnih kontakata Brisela sa Moskvom.
Ta verzija događaja izazvala je dosta sumnji, ali je pokazala da deo evropskih političkih krugova očigledno pokušava da dobije podršku iz Vašingtona za sopstvenu diplomatsku inicijativu.
Politički analitičar Aleksej Makarkin smatra da se iza svega krije rastući politički pritisak unutar samih evropskih država. Kako objašnjava, evropski birači postaju sve podeljeniji, a pojedine partije koje traže razgovore sa Moskvom beleže rast podrške.
U Nemačkoj se već na jesen održavaju regionalni izbori u dve istočne pokrajine, gde trenutno vodi AfD, stranka koja otvoreno insistira na pregovorima sa Rusijom i normalizaciji odnosa.
U takvoj atmosferi, nemačke vlasti ne mogu jednostavno da ponavljaju da nikakvi razgovori nisu mogući, jer bi time dodatno ojačale političke protivnike.
Slična situacija postoji i u Francuskoj. Prema istraživanju koje je naručio Fond Žan Žores, značajan deo birača okupljenih oko Nacionalnog okupljanja podržava ideju dijaloga sa Rusijom.
Među njima ima mnogo ljudi koji se pozivaju na tradiciju Šarla De Gola i njegov koncept saradnje “od Lisabona do Vladivostoka”.
Istovremeno, u mnogim državama EU postoji veoma složen odnos prema Moskvi. Deo birača ne želi ustupke Rusiji, ali podržava pregovore.
Drugi smatraju da bez određenih kompromisa dijalog nema smisla. Upravo zato evropske vlade pokušavaju da pronađu političku formulu koja neće izazvati unutrašnje političke potrese.
Takvo raspoloženje nije prisutno samo u Francuskoj i Nemačkoj. U Italiji su se poslednjih godina vodile burne rasprave čak i oko pokušaja da se Rusija isključi sa Venecijanskog bijenala. U Belgiji deo flamanskih političkih krugova takođe insistira na pragmatičnijem pristupu prema Moskvi.
Čak i u baltičkim državama, gde je odnos prema Rusiji znatno tvrđi, sve više se govori o potrebi nekakvih kontakata sa Moskvom zbog same geopolitičke realnosti. Rusija je neposredni sused i pitanje komunikacije sa njom postaje tema koju političari više ne mogu lako da ignorišu.
Ali čim razgovori pređu sa opštih poruka na konkretna pitanja, odmah se pojavljuju ogromni problemi. EU nema jedinstven stav o tome o čemu bi moglo da se pregovara, kakvi bi bili okviri tih razgovora i koliko bi Evropa uopšte bila spremna na eventualne ustupke.
Još veći problem je pitanje ko bi uopšte predstavljao EU u kontaktima sa Moskvom.
Kalas u Rusiji praktično nema kredibilitet. Podseća se da je još iz vremena kada je bila premijer Estonije imala izrazito tvrd stav prema Moskvi. Zbog toga mnogi smatraju da bi eventualni pregovori sa njom bili čista formalnost bez realnog početka dijaloga.
Kao jedno od mogućih imena pominje se Mario Dragi, ali ni tu nema mnogo optimizma. Prema ocenama analitičara, Dragi nema izgrađene političke veze sa Rusijom niti istoriju ozbiljnijih kontakata sa Moskvom.
U ruskoj političkoj percepciji Italija je tokom prethodnih decenija bila vezana pre svega za Silvija Berluskonija, a delimično i Romana Prodija.
Gerhard Šreder, kojeg je Putin pomenuo kao prihvatljivog kandidata, praktično je neprihvatljiv za veći deo evropskih lidera, jer ga smatraju previše bliskim Rusiji i nedovoljno pouzdanim predstavnikom evropskih interesa.
Pritom, Moskva tradicionalno više voli direktne kontakte sa pojedinačnim državama nego sa institucijama EU. Još pre dve decenije ključni razgovori vođeni su sa liderima poput Šredera, Žaka Širaka ili Berluskonija, dok je Evropska komisija ostajala uglavnom u drugom planu.
Danas takvi odnosi više ne postoje. Sa sadašnjim liderima Francuske, Nemačke i Italije Rusija nema izgrađene političke veze kao ranije, a u Moskvi ih pre svega vide kao političare koji podržavaju Ukrajinu.
Zbog svega toga mnogi u Evropi već sada sumnjaju da bi cela inicijativa mogla da završi isto kao početkom godine — mnogo priče, ali bez stvarnog dijaloga.
Makarkin smatra da trenutno ne postoji jasan mehanizam za pokretanje ozbiljnih pregovora između EU i Rusije. Za razliku od takozvanog “duha Ankoridža”, kada je između Moskve i Vašingtona ipak otvoren određeni kanal komunikacije, između Brisela i Moskve danas ne postoji ni približno slična osnova.
Zato je, prema njegovoj proceni, najverovatniji scenario da će evropski političari nastaviti da govore o spremnosti za dijalog, dok će iz Moskve stizati poruke da upravo Evropa mora da napravi prvi ozbiljan korak. U takvoj situaciji razgovori će ostati tema političkih izjava, ali bez stvarnog pokretanja procesa.
