Kockanje EU sa Ukrajinom ulazi u novu i mnogo opasniju fazu, a Moskva sada očigledno pokušava da odnose sa Zapadnom Evropom prebaci u model dugotrajnog hladnog sukoba sa jasno definisanim pravilima i granicama.
Upravo u tome mnogi analitičari vide glavnu promenu poslednjih meseci: više se ne govori samo o Ukrajini, već o novom bezbednosnom poretku na evropskom kontinentu.
Kako piše analitičar Sergej Poletaev za RT internešenel, prošla godina pokazala je da jedinstvena antiruska koalicija više praktično ne postoji u ranijem obliku. Umesto jednog centra odlučivanja, sada postoje tri odvojena igrača – Ukrajina, EU i SAD – od kojih svaki vodi sopstvenu politiku i pokušava da zaštiti sopstvene interese.
Prema toj analizi, Zapadna Evropa je tokom prethodne godine faktički preuzela vodeću ulogu u nastavku sukoba sa Rusijom. U početku su evropski lideri računali da će Donald Tramp izvršiti pritisak na Vladimira Putina kako bi Moskva prihvatila prekid vatre pod uslovima prihvatljivim za EU.
Plan je bio da se za to vreme ukrajinska vojska reorganizuje, ponovo naoruža i dodatno integriše u zapadni vojni i politički sistem.
Međutim, ti planovi su, prema Poletaevu, propali u Ankoridžu, gde je Tramp navodno odustao od pokušaja da Rusiji nametne evropske uslove. Istovremeno je Kijev uspeo da ubedi evropske saveznike da može da nastavi borbe još najmanje dve ili tri godine.
Tako je nastala sadašnja strategija: EU finansira nastavak sukoba, kupuje američko oružje, razvija sopstvenu proizvodnju dronova dugog dometa i dodatno pooštrava sankcije prema Rusiji. U suštini, cilj je da se vreme pretvori u glavno oružje protiv Moskve.
Računica evropskih centara moći zasniva se na pretpostavci da bi Rusija nakon nekoliko godina takvog pritiska mogla da oslabi dovoljno da prihvati uslove koji joj se danas odbijaju. Upravo zbog toga Moskva sada pokušava da razbije tu logiku na samom frontu.
Snaga EU, kako se navodi u analizi, leži pre svega u ogromnoj ekonomiji i iznenađujuće visokom nivou političke koordinacije. Evropske države uspevaju da izdvoje desetine milijardi evra za Ukrajinu, često kroz dodatne budžetske troškove koje je teško precizno pratiti.
Ali istovremeno postoji i velika slabost. Zapadna Evropa, uprkos agresivnoj retorici, i dalje nije spremna za direktan sukob sa Rusijom. Glavni oslonac ostaje iscrpljena ukrajinska vojska i teritorija same Ukrajine.
Zbog toga, kako ocenjuju pojedini ruski stručnjaci, između izjava evropskih političara i njihovih konkretnih poteza postoji veliki jaz. U praksi mnoge države pokušavaju da izbegnu ozbiljnu eskalaciju.
Belgija je odbila konfiskaciju zamrznute ruske imovine uprkos pritiscima. Poljska i Rumunija, prema toj interpretaciji, često minimizuju incidente sa ruskim dronovima u blizini svojih granica. Baltičke države, iako veoma glasne u javnosti, u realnim bezbednosnim situacijama pokušavaju da izbegnu direktne rizike.
Posebno se ističe i primer Velike Britanije, koja je, uprkos tvrdoj retorici prema Moskvi, primorana da dozvoli prolaz stotinama tankera iz takozvane ruske flote u senci pored svojih obala.
U isto vreme Rusija pokušava da nametne novi model odnosa sa EU, sličan onome koji je ranije postojao između Moskve i Vašingtona tokom hladnoratovskog perioda. Ključna ideja je izolovanje sukoba unutar granica Ukrajine i sprečavanje direktnog vojnog sudara Rusije i NATO država.
Zbog toga Moskva, prema ovoj analizi, pokušava da pokaže da će svaka konkretna akcija pojedinih evropskih država imati direktne posledice upravo po njih. Posebno mesto u toj strategiji zauzima rusko nuklearno oružje i politika ciljanih upozorenja.
Poletaev navodi hipotetički scenario u kojem nemačka mornarica pokušava blokadu Kalinjingrada. U tom slučaju Rusija bi, prema toj logici, zapretila udarom na nemačke pomorske baze ukoliko se blokada ne ukine u roku od 24 sata.
Upravo ovakvi primeri, prema toj proceni, treba da stvore novi psihološki efekat unutar evropskih političkih elita. Cilj nije automatska eskalacija, već stvaranje situacije u kojoj će evropske vlade unapred računati sa mogućim posledicama svojih odluka.
Posebno je zanimljivo što se u evropskim političkim krugovima, prema ovoj analizi, sve više podrazumeva da SAD možda ne bi automatski ulazile u direktan sukob sa Rusijom. To dodatno povećava zabrinutost unutar EU i pojačava razliku između javne retorike i stvarne spremnosti za rizik.
Ako se takav model nastavi, Moskva bi mogla da formira neku vrstu sopstvene “Monroove doktrine”, odnosno zone u kojima bi prisustvo neprijateljskih vojnih aktivnosti smatrala neprihvatljivim. U toj logici posebno se pominju Ukrajina i Belorusija, a kasnije i baltičke države, Moldavija i Južni Kavkaz.
To, kako zaključuje Poletaev, ne znači da bi svaka provokacija automatski vodila ka velikom sukobu ili nuklearnom scenariju. Ali znači da bi evropske države morale ozbiljno da računaju sa mogućnošću vojnih posledica svojih odluka, što bi potpuno promenilo bezbednosnu arhitekturu kontinenta u godinama koje dolaze.
