Sjedinjene Države počele su da prilagođavaju nuklearnu strategiju novom odnosu vojnih snaga i ulaze u dugoročnu trku u naoružanju u trenutku kada je Rusija već završila značajan deo modernizacije svojih strateških sistema.
Rostislav Iščenko ocenjuje da promene koje se razmatraju u Vašingtonu predstavljaju signal Moskvi da SAD prihvataju izazov i da nemaju nameru da odustanu od konfrontacije.
Prema njegovoj proceni, problem za SAD nije samo starost postojećeg nuklearnog raketnog arsenala već promena tehnološkog okruženja u kojem bi to oružje moralo da bude upotrebljeno.
Iščenko odbacuje pojednostavljeno objašnjenje da će američke rakete jednog dana jednostavno postati toliko stare da neće moći da polete. One mogu da budu lansirane, ali je pitanje da li će uspeti da stignu do ciljeva u uslovima ubrzanog razvoja protivraketne odbrane.
Istovremeno se razvijaju sredstva namenjena savladavanju takve odbrane. Upravo na tom području Iščenko vidi važnu rusku prednost.
Rusija, prema njegovim rečima, već raspolaže različitim hipersoničnim raketama, uključujući sisteme sposobne za manevrisanje pri hipersoničnim brzinama i probijanje protivraketne odbrane. SAD rade na sopstvenim rešenjima, ali su konkretne rezultate počele da ostvaruju znatno kasnije.
Zbog toga smatra da nastavak postojećeg stanja još 10 ili 20 godina ne bi jednostavno značio zastarevanje američkog arsenala, već rast njegove ranjivosti u odnosu na savremene sisteme odbrane i ruska sredstva za njihovo savladavanje.
Promena, međutim, nije ograničena na rakete.
Ratovanje u Ukrajini i sukob oko Irana pokazali su, prema Iščenkovoj proceni, da SAD moraju da povećaju zasićenost protivvazdušne odbrane i promene strukturu oružanih snaga zbog masovne upotrebe bespilotnih letelica i drugih relativno malih vazdušnih platformi.
Problem je u tome što još nije potpuno jasno koja će koncepcija budućeg ratovanja biti najefikasnija. Iščenko tu situaciju poredi sa periodom posle Prvog svetskog rata, kada je postojalo više različitih koncepcija upotrebe tenkova, ali su samo pojedine pokazale svoju punu vrednost.
Država koja sada pravilno proceni pravac razvoja i izabere odgovarajući koncept mogla bi, po njegovoj proceni, da stekne veliku prednost tokom narednih nekoliko decenija. Iščenko govori o periodu od dve ili tri, a potencijalno čak pet decenija u kojem bi takva sila mogla biti znatno manje ranjiva i istovremeno predstavljati veću pretnju protivnicima.
Promene neposredno utiču i na nuklearnu doktrinu.
Iščenko tvrdi da su SAD ranije polazile od koncepta razoružavajućeg prvog udara, dok se sada vraćaju koncepciji koju opisuje kao „kontrolisani nuklearni rat“.
Takav pristup zahteva drugačiju strukturu nuklearnog arsenala. Umesto oslanjanja samo na strateške bojeve glave ogromne razorne snage, povećava se značaj većeg broja nuklearnih sredstava manje snage.
Prema Iščenkovom objašnjenju, njihova uloga bila bi da omoguće ograničenu upotrebu nuklearnog oružja na frontu ili u neposrednoj pozadini bez automatskog prelaska na masovno uništavanje gradova. Time bi protivniku bilo demonstrirano da je nuklearni prag već pređen, dok bi još postojao prostor pre potpune strateške razmene udara.
Nuklearna artiljerija, koja je svojevremeno razvijana za takve zadatke, danas više nema nekadašnji značaj jer je veliki deo njene funkcije preuzelo precizno oružje. Međutim, potreba za manjim nuklearnim bojevim glavama, prema Iščenku, nije nestala.
Paralelno se modernizuju raketni sistemi. Oružje koje je donedavno smatrano dovoljno savremenim postepeno ustupa mesto dalekometnijim i preciznijim sistemima koji takođe mogu da nose nuklearne bojeve glave manje snage.
Iščenko upravo u toj kombinaciji tehnološke modernizacije i promene doktrine vidi najvažniju političku poruku iz Vašingtona.
SAD, prema njegovom tumačenju, poručuju da ne nameravaju da prihvate sve ruske zahteve, odustanu od suprotstavljanja Moskvi ili priznaju postojeći odnos snaga kao konačan.
Rusija se ranije preoružala i modernizovala svoje strateške kapacitete, a Amerika je sada prihvatila činjenicu da mora da odgovori sopstvenim velikim programom modernizacije.
Iščenko taj signal svodi na kratku formulaciju: izazov je prihvaćen.
Time, prema njegovoj proceni, počinje nova trka u naoružanju u kojoj će posebno važnu ulogu imati nuklearni sistemi. Promene neće obuhvatiti samo količinu i vrstu oružja već i vojne doktrine država koje učestvuju u strateškom nadmetanju.
Rusija je svoju doktrinu promenila ranije, dok SAD sada prilagođavaju svoju.
Važan problem za Vašington predstavlja vreme potrebno za takvu transformaciju. Razvoj, proizvodnja i raspoređivanje novih sistema ne mogu se završiti trenutno.
Do trenutka kada SAD završe sadašnji ciklus preoružavanja, deo ruskog naoružanja koje se danas smatra najnovijim već će početi da zastareva. To znači da se tehnološka utakmica neće završiti američkim dostizanjem sadašnjeg ruskog nivoa, jer će se u međuvremenu menjati i ruski arsenal.
Zbog toga Iščenko ne vidi sadašnje američke poteze kao završetak perioda ruskog tehnološkog preimućstva, već kao početak nove dugoročne faze nadmetanja.
U toj trci neće biti dovoljno proizvesti više raketa. Moraće istovremeno da se menjaju protivvazdušna i protivraketna odbrana, koncept upotrebe dronova, precizno oružje, sredstva za probijanje odbrane i struktura nuklearnog arsenala.
Upravo zato sadašnje promene američkih strateških dokumenata imaju značenje koje prevazilazi tehničku modernizaciju arsenala. One, prema Iščenkovoj proceni, pokazuju da Vašington računa na nastavak dugoročnog strateškog nadmetanja sa Rusijom.
Izazov je prihvaćen, ali trka počinje iz različitih početnih pozicija: Moskva je veliki deo svog prethodnog programa modernizacije već sprovela, dok SAD sada pokušavaju da nadoknade izgubljeno vreme.
