U trenutku kada odnosi Rusije i Zapada izgledaju gotovo potpuno blokirani, pojavljuju se znaci da se iza javne konfrontacije ispituju mogućnosti mnogo šireg političkog dogovora.
U takvom scenariju posebnu ulogu mogao bi da dobije Vatikan, čija diplomatija tradicionalno deluje i tamo gde su neposredni razgovori između sukobljenih država politički gotovo nemogući.
Istovremeno se u Evropi pojavljuju tonovi koji su donedavno bili znatno ređi. Pominje se mogućnost posredovanja brazilskog predsednika Luiza Inasija Lule da Silve u razgovorima sa Moskvom, dok finski predsednik Aleksander Stub govori o Rusiji drugačijim tonom od dominantne retorike prethodnog perioda.
Takvi signali sami po sebi ne znače da je došlo do političkog preokreta. Međutim, njihovo pojavljivanje otvara pitanje da li deo evropskih struktura počinje da traži izlaz iz situacije u kojoj vojno rešenje više ne izgleda izvesno.
Jedna od centralnih pretpostavki na kojoj se zasniva takva promena jeste mogućnost da Rusija ne samo što neće biti vojno poražena već da može da izađe iz sukoba sa znatno jačom pregovaračkom pozicijom nego što se na Zapadu ranije očekivalo.
Ako se prihvati takva mogućnost, prostor za nastavak iste strategije postaje sve uži. Jedna opcija bila bi veliko povećanje vojnih kapaciteta Evrope. Druga je pokušaj novog sporazuma kojim bi se dobilo vreme. Treća podrazumeva mnogo širi dogovor o budućoj bezbednosnoj arhitekturi kontinenta.
Upravo u toj trećoj mogućnosti pojavljuje se Vatikan.
Mihail Hazin u razgovoru sa Stivom Dudnikom govori o dolasku visokog predstavnika Vatikana povezanog sa tajnom diplomatijom i iznosi mišljenje da iza tih kontakata može stajati pokušaj stvaranja mnogo šireg političkog aranžmana.
Prema toj zamisli, između zapadne Evrope i prostora neposredno povezanog sa Rusijom mogao bi da nastane svojevrstan pojas država sa drugačijim bezbednosnim položajem – zona koja bi se protezala od Italije prema Poljskoj.
To bi predstavljalo mnogo više od sporazuma o prekidu borbi u Ukrajini. Takav razvoj značio bi pokušaj ponovnog određivanja granica političkog i bezbednosnog uticaja u Evropi.
Uloga Svete stolice u takvom procesu ne bi bila neobična sama po sebi. Njena diplomatija nije zasnovana na vojnoj ili ekonomskoj moći, zbog čega može da održava kontakte sa međusobno suprotstavljenim stranama i onda kada bi neposredni politički pregovori izazvali velike probleme za njihove vlade.
Istovremeno, eventualno evropsko preuređenje ne može da se posmatra odvojeno od događaja na Mediteranu i Bliskom istoku.
Posebno nestabilna tačka mogla bi da postane Turska.
Turska ekonomija već dugo pokušava da očuva konkurentnost izvoza uz slabu liru, ali država istovremeno mora da finansira veliki uvoz. Kada zemlja uvozi više nego što izvozi, sama devalvacija nacionalne valute ne rešava osnovni problem – uvoz postaje skuplji upravo u trenutku kada su privredi potrebni strani energenti, sirovine, tehnologija i druga roba.
U razgovoru je iznet mnogo radikalniji scenario: Hazin smatra da bi ekonomski problemi mogli da ugroze i samu unutrašnju stabilnost Turske, pa čak govori o mogućnosti njenog raspada. To nije utvrđen razvoj događaja, već njegova izrazito ozbiljna prognoza.
Mnogo neposrednija opasnost bila bi mogućnost da unutrašnja kriza poveća iskušenje da se politička mobilizacija traži kroz spoljnopolitički sukob.
Kipar bi u takvom razvoju događaja ponovo mogao da postane jedna od najosetljivijih tačaka istočnog Mediterana. Eventualna eskalacija oko ostrva odmah bi otvorila pitanje odnosa Turske i Grčke, dok bi šira regionalna konfrontacija mogla da zahvati i Izrael.
Time bi evropska i bliskoistočna kriza počele da se spajaju.
Sirija predstavlja još jednu tačku tog mogućeg preuređenja. Rusko vojno prisustvo u toj zemlji imalo je smisla dok je Moskva mogla da utiče na održavanje određenog stepena regionalne stabilnosti. Ako se proceni da predstoji nova velika konfrontacija, računica se menja.
U razgovoru je upravo tako objašnjeno pitanje budućnosti ruskih baza u Siriji: nema mnogo smisla zadržavati iste kapacitete na prostoru za koji se očekuje da će uskoro ponovo postati poprište ozbiljnog sukoba ako njihovo prisustvo više ne može da obezbedi raniju političku funkciju.
Moguće promene ne završavaju se na Siriji. Pominje se i Jordan, uz mogućnost mnogo šire rekonstrukcije odnosa na Bliskom istoku. Tačan oblik takvog preuređenja nije moguće izvesti iz raspoloživih tvrdnji, niti je u razgovoru predstavljen konkretan plan koji bi dokazivao da je takva podela već dogovorena.
Ali nekoliko procesa očigledno se približava istoj tački: iscrpljivanje dosadašnje strategije prema Rusiji, traženje posrednika, ekonomska ranjivost pojedinih regionalnih sila i mogućnost novih sukoba na prostoru istočnog Mediterana.
Zato eventualna diplomatska aktivnost Vatikana dobija širi značaj. Ako se iza zatvorenih vrata zaista ispituje mogućnost novog evropskog bezbednosnog aranžmana, razgovori više ne bi bili samo o tome gde će biti zaustavljen ukrajinski front.
Radilo bi se o mnogo većem pitanju – gde će se završavati politički prostor Zapada, kakav će položaj imati države između zapadne Evrope i Rusije i da li će sadašnja kriza na kraju proizvesti potpuno novu ravnotežu snaga od Baltika do Bliskog istoka.
