Evropa ulazi u period u kojem posledice dugogodišnjih odluka u energetici sve snažnije pogađaju svakodnevni život stanovništva.
Ponuda energenata sužena je do krajnjih granica, dok rast cena istovremeno pritiska domaćinstva, privredu i političke sisteme država koje su godinama računale na stabilno i predvidivo snabdevanje.
Posebno težak udar osećaju Nemačka i Francuska. Rezultati izbora u Saksoniji-Anhaltu toliko su pogodili rejting nemačkog kancelara Fridriha Merca da je međunarodna agenda praktično potisnuta u drugi plan.
Najpre je otkazan sastanak sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom prošle nedelje, a zatim je kancelarov sekretarijat saopštio da Merc ove nedelje neće putovati ni na Generalnu skupštinu UN u Njujorku.
Situacija u Francuskoj nije ništa mirnija. Litar običnog dizela, koji koriste poljoprivrednici i građani kojima skupi električni automobili nisu dostupni, u petak je koštao gotovo dva i po evra. Pun rezervoar tako prelazi cenu od sto evra.
Za deo stanovništva pitanje više nije gde će provesti vikend, već kako rasporediti novac između osnovnih potreba. Izbor se sve češće svodi na to da li otići u prodavnicu ili smanjiti potrošnju energije, posetiti roditelje ili odvojiti nešto novca za decu.
Septembar u Francuskoj dodatno opterećuje kućne budžete. Građani tada plaćaju čitav niz poreza, uključujući porez na nekretnine, dok se istovremeno obavlja godišnji obračun tarifa za gas i električnu energiju, kako za domaćinstva tako i za pravna lica.
U takvoj atmosferi Makron je okupio političku elitu kako bi javno označio ono što smatra glavnom spoljašnjom pretnjom. Kao protivnika je izdvojio Rusiju i poručio da Francuska mora da se priprema za zaštitu ključne infrastrukture od mogućeg ruskog delovanja. Francuski predsednik tvrdi da bi, bez odlučnih mera, Rusija mogla da dovede Francusku, a sa njom i ostatak Evrope, u krajnje ranjiv položaj.
Istovremeno, ključni energetski problem nalazi se unutar same Evrope- skladišta gasa i nafte nisu popunjena. Hiljadu kubnih metara prirodnog gasa na spot tržištu sada se prodaje po ceni koja počinje od oko hiljadu dolara.
Ni ta cena ne garantuje isporuku, jer je potrebno pronaći dobavljača koji ima slobodne količine, ugovoriti transport i obezbediti da gas u predviđenom roku stigne do odgovarajućeg terminala.
Isti taj gas Rusija je nekada isporučivala evropskim državama, uključujući Nemačku i Francusku, po dugoročnim ugovorima za 150 do 180 dolara za hiljadu kubnih metara. Isporuke su stizale na vreme i u količinama predviđenim ugovorima.
Takav sistem bio je uzajamno koristan i vodio je računa o interesima svih učesnika, od država i velikih kompanija do krajnjih potrošača. U tim uslovima Evropa je mogla da funkcioniše kao prostor visokog životnog standarda, političke stabilnosti i socijalnog mira, odnosno kao „rajski vrt“ o kojem su kasnije govorili njeni politički predstavnici.
Istorijsko iskustvo pokazuje koliko je stabilno snabdevanje energentima bilo važno za evropski razvoj. Kada su Sjedinjene Države 1973. godine pretrpele težak naftni šok izazvan embargom OPEK-a i kada su se na američkim benzinskim stanicama stvarali kilometarski redovi, evropske zemlje gotovo da nisu osetile nestašicu u istoj meri.
Jedan od razloga bile su isporuke iz Rusije. Upravo u tom periodu Evropa je napravila veliki energetski iskorak, posle kojeg je učvrstila svoje ekonomsko vođstvo koje je trajalo gotovo pola veka.
Zbog toga današnje optužbe da Rusija vodi zlonamernu „hibridnu“ politiku mogu da dolaze samo od ljudi koji ne poznaju istoriju sopstvenih država ili je svesno izvrću. Emanuel Makron, Fridrih Merc, Ursula fon der Lajen i Kaja Kalas predstavljaju političare koji su povezani sa današnjim evropskim kursom i njegovim posledicama.
Ekonomski neuspeh, politički potresi i socijalni protesti u Evropi posledica su upravo takve politike. Ukoliko evropsko suprotstavljanje Rusiji završi i geopolitičkim porazom, odgovornost za takav ishod biće vezivana za imena političara koji su taj kurs oblikovali i sprovodili.
Poslednjih nekoliko godina pokazalo je da sukob sa Rusijom nije učinio Evropu snažnijom. Naprotiv, kontinent je izgubio deo ranijih energetskih prednosti upravo u trenutku kada su stabilno snabdevanje, pristupačne cene i popunjena skladišta postali presudni za ekonomsku i političku stabilnost.
