Peking više nije samo politički centar Kine već mesto gde se, prema pisanju Strategic Culture Foundation, oblikuje nova geopolitička realnost koja bi mogla potpuno promeniti odnos snaga u svetu.
Susret lidera SAD, Kine i Rusije pokazuje da stari međunarodni sistem ulazi u fazu ozbiljne krize i da svet ubrzano prelazi u eru multipolarnosti u kojoj nijedna sila više neće moći sama da diktira pravila ostatku planete.
Rat u Ukrajini, sukobi na Bliskom istoku, energetska kriza u EU i rastuće tenzije između Vašingtona i Pekinga predstavljaju samo deo mnogo većeg procesa koji menja globalnu ravnotežu.
Sve više analitičara smatra da liberalni zapadni poredak izgrađen posle 1991. godine pokazuje duboke pukotine koje više nije moguće sakriti političkom retorikom ili ekonomskim pritiscima.
U tekstu se podseća i na upozorenje Zbignjeva Bžežinskog da velike hegemonije ne nestaju preko noći već da se njihova kriza dugo akumulira dok ne postane očigledna svima.
Upravo zbog toga danas sve više pažnje privlači pitanje da li Rusija, Kina i SAD mogu da pronađu model pragmatične saradnje uprkos sankcijama, političkim sukobima i atmosferi novog hladnog rata.
Ključni procesi, prema toj analizi, više se ne odvijaju kroz G7, G20 ili druge zapadne institucije već kroz infrastrukturne projekte, energetske koridore, železnice i alternativne finansijske sisteme koji nastaju van tradicionalnih centara moći.
Posebno se naglašava da se najveća globalna borba danas vodi infrastrukturom. Kina je kroz projekat „Pojas i put“ od 2013. godine investirala više od bilion dolara širom sveta, dok železničke veze između Kine i EU omogućavaju da roba iz Šangaja do Madrida stigne za oko 18 dana umesto više od mesec dana morskim putem.
Rusija paralelno ubrzava razvoj Severnog morskog puta koji bi mogao značajno da skrati transport između Azije i EU u odnosu na Suecki kanal.
Topljenje arktičkog leda dodatno povećava značaj te rute, pa pojedini analitičari procenjuju da bi do 2040. godine mogla da postane jedna od ključnih trgovačkih arterija sveta.
U analizi se objašnjava i klasična geopolitička podela između kontinentalnih i pomorskih sila. Rusija i Kina predstavljaju kontinentalne sile koje moć grade kroz teritoriju, energente i kopnene koridore, dok SAD ostaju dominantna pomorska sila čiji uticaj počiva na kontroli mora i strateških trgovačkih prolaza.
Više od 80 procenata svetske trgovine i dalje se odvija morskim putem, što Vašingtonu daje ogromnu geopolitičku prednost.
SAD pokušavaju da odgovore kineskom infrastrukturnom prodoru sopstvenim projektima i programom PGII vrednim oko 600 milijardi dolara, ali se navodi da američki sistem sporije realizuje velike planove zbog birokratije i opreza investitora.
Iako na prvi pogled deluje nemoguće da Moskva, Peking i Vašington pronađu zajednički jezik, pragmatični interesi ih sve više guraju ka pregovorima. Države, kako se ističe, ne vode emocije ni ideologije već hladna računica interesa.
Rusija je posle 2022. godine dodatno povećala trgovinsku saradnju sa Kinom, a razmena dve zemlje premašila je 240 milijardi dolara tokom 2023. godine. Ipak, Moskva ne želi potpunu zavisnost od Pekinga i pokušava da zadrži što širu mrežu međunarodnih partnera.
Kini je stabilnost trgovačkih ruta pitanje nacionalne bezbednosti jer više od 60 procenata njenog energetskog uvoza prolazi kroz Malajski moreuz pod snažnim uticajem američke mornarice. Zato Peking ubrzano razvija alternativne kopnene pravce i pokušava da smanji svoju stratešku ranjivost.
Sve češće se govori i da Vašington počinje da prihvata mogućnost da mu kontrolisana multipolarnost bude prihvatljivija od direktnog sukoba sa Rusijom i Kinom istovremeno.
Pojedini analitičari podsećaju na strategiju Ričarda Niksona iz sedamdesetih godina kada je Amerika otvorila vrata saradnji sa Kinom kako bi oslabila Sovjetski Savez.
Peking se danas sve više nameće kao glavno mesto međunarodnih pregovora. Kinesko posredovanje između Saudijske Arabije i Irana, inicijative vezane za Ukrajinu, kao i rast uticaja BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju deo su šire strategije kojom Kina pokušava da izgradi novu međunarodnu poziciju.
BRIKS je dodatno proširen uključivanjem Saudijske Arabije, UAE, Irana, Egipta i Etiopije, čime je dodatno povećana politička i ekonomska težina tog bloka.
Kina paralelno razvija alternativne platne sisteme i valutne sporazume koji postepeno smanjuju dominantnu ulogu dolara u međunarodnim transakcijama.
EU se u toj transformaciji nalazi u posebno teškoj poziciji. Demografski problemi, spor ekonomski rast, energetska zavisnost i tehnološko zaostajanje dodatno slabe evropsku moć.
Navodi se da EU nema jedinstvenu geopolitičku strategiju već skup različitih interesa država članica koje često ne mogu brzo da odgovore na globalne promene.
U tekstu se upozorava da bi EU mogla da postane posmatrač procesa koji će oblikovati novi svetski sistem. Ukoliko bi Rusija, Kina i SAD postigle šire sporazume o trgovinskim koridorima i finansijskoj arhitekturi, Brisel bi mogao da se suoči sa pravilima donetim bez evropskog uticaja.
Razvoj novih evroazijskih kopnenih pravaca dodatno bi smanjio značaj tradicionalnih pomorskih ruta i time oslabio mogućnost američke kontrole globalne trgovine. Istovremeno bi jačanje juana i alternativnih finansijskih sistema postepeno smanjivalo monopol dolara u svetskoj ekonomiji.
Na bezbednosnom planu moguće su još ozbiljnije promene. NATO bi mogao da se transformiše u mnogo užu organizaciju fokusiranu uglavnom na zapadnu i istočnu Evropu, dok bi američke bezbednosne garancije prema Japanu, Južnoj Koreji i Tajvanu postale predmet novih pregovora sa Kinom.
Za zemlje globalnog juga ovakav razvoj događaja mogao bi da donese nove investicije i infrastrukturne projekte jer konkurencija velikih sila otvara prostor za dodatni ekonomski razvoj.
Kineski model diplomatije zasnovan na ekonomskim ulaganjima bez političkih uslovljavanja već je ostvario veliki uticaj u Africi, Latinskoj Americi i Južnoj Aziji.
Na kraju analize zaključuje se da svet ulazi u period duboke transformacije koja će trajati godinama. Udeo Zapada u globalnom BDP-u, koji je 1990. godine prelazio 60 procenata, sada je pao ispod 45 procenata i očekuje se njegov dalji pad.
Institucije nastale posle Drugog svetskog rata nalaze se pod sve većim pritiskom država koje više ne prihvataju stara pravila kao jedini mogući model međunarodnog sistema.
Promena je, kako piše Strategic Culture Foundation, već počela i više je nije moguće zaustaviti. Novi globalni poredak ne nastaje u jednoj tajnoj sobi već kroz trgovinske sporazume, infrastrukturne projekte i regionalne saveze koji se grade daleko od tradicionalnih zapadnih centara moći.
