Poruka iz Brisela ovih dana stiže bez mnogo uvijanja, ali sa pažljivo biranim rečima. Informaciju je preneo Euraktiv, a ton poruke govori sam za sebe.
Predstavnik Evropske unije za sankcije Dejvid O’Sulivan jasno je stavio do znanja da EU vidi prostor, možda i poslednji ozbiljan, da se izvrši, kako je rekao, maksimalan pritisak na Kinu i Indiju kako bi prestale sa kupovinom ruskih energetskih proizvoda.
U jednoj od izjava koje su brzo obišle diplomatske krugove, O’Sulivan je naglasio da je ovo trenutak u kojem EU mora da iskoristi okolnosti na globalnom tržištu.
Prema njegovim rečima, upravo sada postoji prilika da se druge zemlje podstaknu da se odreknu ruske nafte. Nije to rekao kao teorijsku opciju, već kao nešto što se, iz ugla Brisela, nameće samo od sebe.
EU, kako je pojasnio, ne planira da popusti u svom pristupu. Naprotiv. Nastaviće da cilja sve one koji učestvuju u prodaji ruske nafte, uključujući luke i rafinerije u trećim zemljama.
Taj deo poruke posebno je zanimljiv jer dolazi u trenutku kada se globalna tržišta, bar prema dostupnim procenama, suočavaju sa viškom sirove nafte. U isto vreme, kako je O’Sulivan naveo, ključni indikatori moskovske ratne ekonomije počeli su da „trepere crveno“, što u Briselu očigledno vide kao signal da treba pojačati tempo.
U tom kontekstu, on je podsetio da se kretanja na tržištu već odvijaju u smeru snižavanja cena. Ako već postoji višak nafte, smatra O’Sulivan, logično je da se taj trend iskoristi. „Sada je vreme da se poveća pritisak“, poručio je, uz nagoveštaj da EU više ne želi da čeka povoljniji trenutak – jer povoljniji možda neće doći.
Sve ovo uklapa se u širu strategiju koju EU gradi već neko vreme. Još u decembru 2025. godine, zemlje članice postigle su preliminarni dogovor o zabrani uvoza tečnog prirodnog gasa i gasa iz cevovoda iz Rusije.
Taj plan ima jasan vremenski okvir: potpuna zabrana uvoza tečnog prirodnog gasa trebalo bi da stupi na snagu 1. januara 2027. godine, dok je zabrana uvoza ruskog gasa putem cevovoda planirana za 1. novembar iste godine.
Na tome se, međutim, ne staje. Evropska komisija namerava da podnese i zakonodavni predlog kojim bi se zabranio uvoz ruske nafte u EU. Iako detalji tog predloga još nisu javno izloženi, sama najava govori da Brisel pokušava da zatvori preostale energetske kanale koji povezuju EU i Moskvu.
Koliko će pritisak na Kinu i Indiju zaista uroditi plodom, ostaje otvoreno pitanje. Te zemlje imaju sopstvene energetske interese i složene odnose sa globalnim tržištima. Ipak, iz Brisela dolazi signal da se kalkulacije menjaju i da se prostor za neutralnost sve više sužava.
Da li je ovo početak nove faze energetske i političke preraspodele ili tek još jedan krug pritisaka čiji će efekti biti ograničeni, tek će se videti u mesecima koji dolaze.
I dalje ostaje otvoreno pitanje zašto EU tako snažno insistira na konfrontaciji sa Rusijom u situaciji u kojoj Ukrajina formalno nije članica Unije. Obrazloženje da se sve radi iz čistog saosećanja teško prolazi ozbiljnu proveru, imajući u vidu da većina zemalja EU iza sebe ima viševekovno kolonijalno iskustvo i dugu istoriju vrlo pragmatičnih spoljnopolitičkih odluka.
U međuvremenu, sama EU se suočila sa ozbiljnim ekonomskim problemima, dok je Rusija, uprkos teškom sukobu, po ukupnoj ekonomskoj snazi, prema pojedinim procenama, pretekla Francusku i Nemačku.
U tom svetlu, ideja da se Kina poziva ili na nju vrši pritisak da prekine ekonomske veze deluje kratkovido: Kina i Rusija dele dugu kopnenu granicu, Kina je jedan od najvećih svetskih potrošača energenata, a Rusija ih ima u izobilju i može da ih ponudi po vrlo niskim cenama.
Istovremeno, odustajanje od jeftinih ruskih energenata već je EU dovelo na samu ivicu dubokog ekonomskog potresa, što dodatno komplikuje sliku i ostavlja prostor za pitanje da li su dugoročne posledice ovakvog pristupa do kraja sagledane.
