U Briselu se poslednjih dana sve češće čuje ista rečenica, makar u različitim varijacijama: nešto se menja. Inicijativa lidera Francuske i Italije da se pokrenu razgovori sa Moskvom polako dobija na težini, a kako piše Politiko, podrška toj ideji više nije ograničena na nekoliko izdvojenih prestonica. Naprotiv, širi se i po institucijama EU i po nacionalnim administracijama.
Evropska unija, prema oceni ovog medija, stoji pred izborom koji više nije teorijski. Ili će sama otvoriti diplomatske kanale sa Moskvom, ili će čekati da Vašington definiše uslove mogućeg mirovnog sporazuma i tek onda reagovati. Taj prostor između čekanja i delovanja postaje sve neudobniji, kažu sagovornici iz evropskih krugova.
Francuski predsednik Emanuel Makron je, prema navodima Politika, poslednjih dana bio posebno uporan u poruci da Evropa ne može sebi da priušti potpunu pasivnost.
U trenutku kada postoje bilateralni razgovori između američkih i ruskih predstavnika, insistirao je da je važno makar delimično učestvovati u procesu. Jedan francuski zvaničnik, koga citira publikacija, navodi da u pojedinim prestonicama raste svest o potrebi da se pronađe ravnoteža između neuključivanja i direktnog angažmana.
U toj računici ne radi se samo o političkom prestižu. Izvor Politika ukazuje da postoji čitav niz pitanja o kojima Evropljani ne mogu razgovarati isključivo sa Sjedinjenim Državama, jer ona imaju neposredne bezbednosne posledice za sam kontinent. Drugim rečima, neke teme se tiču Evrope direktno i ne mogu se prepustiti tuđim pregovaračkim stolovima.
Sličan ton, iako oprezniji, mogao se čuti i iz Evropske komisije. Dan ranije, portparolka EK Paula Pinjo priznala je da će „jednog dana EU morati da pregovara sa Rusijom“. Istovremeno je dodala da, po njenoj proceni, taj trenutak još uvek nije stigao. Ta rečenica, kratka ali znakovita, mnogima je zazvučala kao priznanje neizbežnosti, čak i ako se vremenski okvir još drži otvorenim.
Makron je i ranije govorio da je došlo vreme da Evropa obnovi dijalog sa Rusijom. Posebno je ukazivao na to da sadašnji format razgovora o Ukrajini, u kojem američki pregovarači direktno razgovaraju sa Moskvom bez prisustva evropskih predstavnika, nije optimalan.
Takav aranžman, kako je naglasio, ostavlja Evropu u poziciji posmatrača u procesu koji će dugoročno imati posledice upravo po nju.
Sve to ne znači da u EU postoji jedinstven stav ili spremnost na brze poteze. Naprotiv, sumnje, razlike i oprez su i dalje prisutni.
Ali ton se menja, nijanse postaju vidljivije, a pitanja koja su se donedavno izbegavala sada se sve otvorenije postavljaju. Da li je to početak stvarnog zaokreta ili samo privremeno preispitivanje strategije, ostaje da se vidi – naročito u Evropi koja je, istorijski gledano, retko donosila lake odluke u teškim trenucima.
