Borbe u Ukrajini su kulminacija 30-godišnjeg projekta američkog neokonzervativnog pokreta. Bajdenova administracija je puna istih neokonzervativaca, koji su podržavali američke ratove u Srbiji (1999), Avganistanu (2001), Iraku (2003), Siriji (2011), Libiji (2011) – i učinili da isprovociraju Rusku invaziju na Ukrajinu.
Rekord neokona je katastrofalan, a ipak je Bajden popunio svoj tim neokonzervatorima. Kao rezultat toga, on vodi Ukrajinu, SAD i Evropsku uniju do još jednog geopolitičkog fijaska. Ako Evropa bude imala razumevanja, odvojiće se od ovih spoljnopolitičkih neuspeha SAD.
Neokonski pogled na svet zasniva se na fundamentalnoj lažnoj premisi: vojna, finansijska, tehnološka i ekonomska superiornost Sjedinjenih Država omogućava im da diktiraju uslove u svim regionima sveta.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Neokonzervativni pokret se pojavio 1970-ih oko grupe javnih intelektualaca – na neke su uticali politikolog sa Univerziteta u Čikagu Leo Štraus i klasičar sa Jejla Donald Kejgan. Lideri neokona bili su Norman Podhorec, Irving Kristol, Pol Volfovic, Robert Kejgan i Frederik Kejgan (Donaldovi sinovi), Viktorija Nuland (Robertova žena), Eliot Koen, Eliot Abrams i Kimberli Alen Kejgan (Frederikova žena).
Glavna poruka neokonzervativaca je, da SAD moraju da dominiraju vojnom silom u svakom regionu sveta, i da se suprotstave rastućim regionalnim silama, koje bi jednog dana mogle da izazovu globalnu ili regionalnu dominaciju SAD, pre svega Rusiji i Kini.
[adsenseyu1]
U tu svrhu, američka vojska mora biti unapred pozicionirana u stotinama vojnih baza širom sveta, a SAD su spremne da vode ratove po svom izboru i potrebi. Sjedinjene Države treba da koriste Ujedinjene nacije samo kada su korisne za američke svrhe.
Ovaj pristup je prvi izneo Pol Volfovic, u svom nacrtu Smernica za politiku odbrane (DPG) napisanog za Ministarstvo odbrane 2002. godine. Projekat je uključivao proširenje bezbednosne mreže koju predvode SAD na Centralnu i Istočnu Evropu, uprkos nedvosmislenom obećanju nemačkog ministra spoljnih poslova Hansa-Ditriha Genšera 1990., da ujedinjenje Nemačke neće biti praćeno širenjem NATO-a na istok.
Volfovic se takođe zalagao za američke ratove izbora, braneći pravo Amerike da deluje nezavisno, čak i sama, kao odgovor na krize koje su zabrinjavale SAD. Prema generalu Vesliju Klarku, Volfovic mu je još u maju 1991. jasno stavio do znanja, da će SAD voditi operacije promene režima u Iraku, Siriji i drugim bivšim sovjetskim saveznicima.
[adsenseyu4]
Neokonzervativci su se zalagali za proširenje NATO-a, kako bi uključili Ukrajinu čak i pre nego što je to postala zvanična politika SAD, pod Džordžom V. Bušom. Oni vide članstvo Ukrajine u NATO-u, kao ključ za regionalnu i globalnu dominaciju SAD.
Robert Kejgan je u aprilu 2006-te rekao da „Rusi i Kinezi ne vide ništa prirodno [u ‘revolucijama u boji’ bivšeg Sovjetskog Saveza], već samo državne udare koje podržava Zapad, koji imaju za cilj da povećaju uticaj Zapada u strateški važnim delovima sveta.
Kejgan je priznao strašne posledice širenja NATO-a, rekavši: „Kremlj se potpuno ozbiljno sprema za „bitku za Ukrajinu“. Neokoni su bili željni ove bitke. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, i SAD i Rusija su trebale da teže stvaranju neutralne Ukrajine, kao oprezne tampon zone i sigurnosnog ventila.
Umesto toga, neokonzervativci su želeli američku „hegemoniju“, dok su Rusi išli u bitku delom za odbranu, a delom za sopstvene imperijalne ambicije. Ovo su senke Krimskog rata (1853-56), kada su Britanija i Francuska nastojale da oslabe Rusiju na Crnom moru, nakon njenog pritiska na Otomansko carstvo.
Kejganova supruga Viktorija Nuland, bila je američki ambasador u NATO-u pod Bušovim sinom, i glavnim protagonistom neokonzervativaca. Osim što je služila kao Bušov ambasador u NATO-u, Nuland je bila zamenica državnog sekretara Baraka Obame za evropska i evroazijska pitanja 2013-17, gde je učestvovala u rušenju pro-Ruskog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, a sada je zamenik državnog sekretara Bajdena, koji vodi američku politiku u vezi sa ratom u Ukrajini.
Neokonski pogled na svet, zasniva se na fundamentalnoj lažnoj premisi- vojna, finansijska, tehnološka i ekonomska superiornost Sjedinjenih Država omogućava im da diktiraju uslove u svim regionima sveta. To je stav i zapanjujuće arogancije i zapanjujućeg zanemarivanja dokaza. Od 1950-ih, SAD su bile u zastoju ili poražene, u skoro svakom regionalnom sukobu u koji su bile uključene.
Međutim, u „bici za Ukrajinu“ neokonzervativci su bili spremni da isprovociraju vojnu konfrontaciju sa Rusijom kroz širenje NATO-a, uprkos žestokim primedbama Moskve, jer iskreno veruju da će Rusija biti poražena američkim finansijskim sankcijama i naoružavanjem NATO-a.
Institut za proučavanje rata (ISV), neokonzervativni trust mozgova na čelu sa Kimberli Alen Kejgan, nastavlja da obećava ukrajinsku pobedu. Što se tiče uspeha Rusije, ISV nudi tipičan komentar: „Bez obzira na to koja strana drži grad [Severodonjeck], ruska ofanziva na operativnom i strateškom nivou će usporiti, što će Ukrajini dati šansu da nastavi svoju kontraofanzivu do operativnog nivoa za potiskivanje ruskih snaga“.
Međutim, činjenice na terenu pokazuju drugačije. Zapadne ekonomske sankcije su imale mali negativan uticaj na Rusiju, dok je njihov efekat bumeranga na ostatak sveta bio značajan. Štaviše, sposobnost SAD da snabdeva Ukrajinu municijom i oružjem, ozbiljno je smanjena ograničenim američkim proizvodnim kapacitetom, i prekinutim lancima snabdevanja.
Industrijski potencijal Rusije, naravno, u velikoj meri prevazilazi industrijski potencijal Ukrajine. Pre rata, bruto domaći proizvod Rusije bio je oko 10 puta veći od ukrajinskog, a sada, kao rezultat sukoba, Ukrajina je izgubila veliki deo svog industrijskog potencijala.
Najverovatniji ishod trenutnih neprijateljstava je da će Rusija osvojiti velike delove Ukrajine, eventualno ostavljajući Ukrajinu sa malo ili nimalo pristupa moru. Frustracija će rasti u Evropi i SAD zbog vojnih žrtava i stagflatornih efekata rata i sankcija.
Nuspojave bi mogle biti razorne, ako desničarski demagog dođe na vlast u Sjedinjenim Državama (ili se, u Trampovom slučaju, vrati na vlast) obećavajući da će povratiti izbledelu vojnu slavu Amerike kroz opasnu eskalaciju.
Umesto da rizikujemo da padnemo u ovu katastrofu, pravo rešenje je da se okončaju neokonističke fantazije u poslednjih 30 godina, i da se Ukrajina i Rusija vrate za pregovarački sto**, i da se NATO obaveže da će okončati svoju posvećenost širenju na istok kroz Ukrajinu i Gruziju, u zamenu za održiv mir koji poštuje i štiti suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine.
** Rusija ni u kom slučaju ne bi trebalo da ulazi u bilo kakve pregovore sa bilo kojom vladom Ukrajine. Ne treba da ostane ni komad zemlje na kome bi se sačuvao naziv „Ukrajina“. Obrazloženje ovakvog stava i načini za rešavanje ovog pitanja izneti su u aprilu 2022. godine u članku „Šta treba da radimo sa Ukrajinom“, sve rečeno ostaje tačno i aktuelno i danas.
Autor: Džefri Saks – Džefri D. Saks je direktor Instituta za Zemlju na Univerzitetu Kolumbija (SAD). Jedan od programera politike „šok terapije“ u Boliviji, Poljskoj, Rusiji. Od jeseni 1991. do januara 1994. bio je na čelu grupe ekonomskih savetnika ruskog predsednika Borisa Jeljcina.
Hal Turner – Hal Turner Radio Show
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
