DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: Teritorijalna celovitost Srbije i tzv. „evropski put“ nisu spojivi

Ako je donedavno bilo prostora za samozavaravanje, danas je jasno da poštovanje teritorijalnog integireteta Srbije i tzv. „evropski put” Srbije nisu spojivi. Šta to znači u praksi?

Predsednik Srbije je, posle aktuelnog neuspelog pokušaja da EU integracije budu otkočene, građanima naše zemlje iz Brisela poručio: „Verujem u evropsku budućnost Srbije i regiona, ali ćemo se zajedno sa našim prijateljima iz regiona boriti za tu budućnost, poštujući sebe i verujući da zajednički možemo mnogo toga da uradimo“.

Ako Vučićeve reči shvatimo kao deo dvosmerne manipulativne igre na relaciji Beograd – Brisel, čiji cilj je, s naše strane, da se pravimo ludi i tako izbegnemo početak mnogo zamašnijeg neprijateljskom delovanja Zapada u odnosu na Srbiju, onda one imaju neki smisao. Ako nije tako, sve postaje dodatno štetno po nas iz više razloga. Tada od lošeg idemo ka gorem.

Kosovski rulet

Prvo, kako možemo da verujemo u EU budućnost i da se borimo za nju – a pri tome da poštujemo sebe – ako znamo šta Brisel i Berlin od nas traže? Donedavno je možda i postojao izvestan prostor za samozavaravanje, ali posle najnovije Šolcove balkanske turneje, tog prostora više nema. Stvari su postale ogoljeno jasne čak i onima koji kao  nojevi guraju glave u pesak.

Nemački kancelar je jasno rekao da je priznanje Kosova uslov za ulazak Srbije u EU. Od Išingerove priče o „dve Nemačke“ – što takođe implicira puno prihvatanje lažne kosovske državnosti kao stvarne od strane Beograda (uključujući i našu makar pasivnu podršku za ulazak Kosova u UN) – stigli smo do de jure priznanja Kosova. Bez njega će našoj zemlji trajno biti zamandaljena vrata Unije, članstvo u kojoj je, kako kažu naši zvaničnici, „strateški prioritet Srbije“.

Ako je tako – a jeste – onda borba za EU budućnost može da znači samo jedno: zalaganje za rušenje ustavnog poretka Srbije. Vlast koja namerava da zadovolji zahteve Berlina radi ulaska u EU mora da postupi protivno važećem ustavu i da tako, na neki način, izvrši državni udar sa vrha. Ujedno, pre i posle toga, moraće da se brutalno izbori za otporom velikog dela srpskog naroda (doduše može da se desi i da se narod izbori sa vlašću koja tako postupi).

Druga opcija je da, služeći se ko zna kakvim prevarama, režim promeni ustav. Ali i tu bi, za realizovanje projekta pune kosovske kapitulacije, neophodno bilo da se slomi otpor značajnog dela Srbije. Ustav ne bi mogao da bude izmenjen na način koji omogućava prepuštanje Kosova bez ozbiljne prevare, a nju mnogi ne bi progutali. Tako ponovo dolazimo do uličnog odmeravanja snage.

Sve u svemu, slobodno možemo da kažemo da poštovanje sebe, odnosno srpskog teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, i EU budućnost Srbije, pod sadašnjim uslovima ne idu zajedno. Borba za ulazak u EU može da se odvija samo protiv srpskih interesa i uvažavanja principa pravne države, a ne uz njihovo poštovanje. A to bi u samoj Srbiji izazvalo buru sa neizvesnim ishodom.

Dragi neprijatelji

Drugo pitanje koje proizlazi iz briselske poruke je: kako su nam to prijatelji iz regiona oni koji protiv nas deluju neprijateljski? Severna Makedonija i Albanija odavno su priznale kosovsku secesionističku tvorevinu. Na taj način deo su mirnodopskim sredstvima produžene NATO agresije na Srbiju. Otuda, te zemlje mogu – iz pragmatičnih razloga – da nam budu npr. ekonomski partneri, ali svakako za nas nisu ni prijateljski faktori, a kamoli regionalni saveznici.

Albanija i Severna Makedonija nedavno su podsetile kakav je njihov odnos prema našoj državi, tako što su svoj vazdušni prostor zatvorile za avion kojim je ruski ministar spoljnih poslova trebalo da doleti u Srbiju. Da li prijatelji na taj način remete spoljnopolitičke aktivnosti svojih suseda?

Odgovor dobro znamo. A našim vlastodršcima – koji toliko govore o prijateljstvu sa NATO moćnicima koji su izvršili agresiju na Srbiju, kao i o družbi sa njihovim regionalnim vazalima  koji ih nekada huškaju a ne samo prate u akcijama protiv nas – preporučio bi pesmu jednog francuskog pesnika. Radi se o delu sa početka 19 veka, „Naši prijatelji – neprijatelji“, Pjera Beranža.

Napisao ju je posle Napoleonovog poraza, kada su novopostavljene francuske vlasti počele da veličaju one sa kojima je francuski narod decenijama ratovao, a koji su u tom trenutku bili okupatori Francuske. Novi pariski vlastodršci nazivali su ih saveznicima i prijateljima, što je mnogim Francuzima delovalo neumesno i cinično.

Među njima je bio i pomenuti pesnik, koji je između ostalog napisao: „Kako se radujemo našim prijateljima, našim prijateljima a neprijateljima“. Tako je danas sa oficijelnim Beogradom. Puna su mu usta prijateljstva sa onima koji su gazili i gaze naše nacionalne interese, i još od nas očekuju da im se posvećeno pridružimo u opravdavanju starih i činjenju novih antisrpskih nedela.

Niz sporazuma

Koliko god da je sve čime smo se do sada bavili degutantno, još bih i razumeo ono što se u naše ime čini, da od toga imamo neku korist. Da se dodvoravamo zlotvorima kako bi nam dali neke ustupke u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom, to bi imalo smisla. Sramota za sramotu, ali dužnost onih koji vode naciju je da se, ako treba, i kao crvi uvijaju kako bi ona od toga imala vajdu. Međutim, šta reći kada je obrnuto?

Onima koji su nam neprijatelji a mi ih zovemo prijateljima, mi neprekidno dajemo ustupke, tj. gradimo odnose sa njima prevashodno na svoju štetu. Dovoljno je pomenuti jednostrano realizovanje velikog dela paketa Brisel 1 (2013), a da zauzvrat nije formirana Zajednica srpskih opština. Na to se nadovezao još mnogo pogubniji Brisel 2 (2015), koji je rezultirao ukidanjem tzv. Civilne odbrane na Severu Kosova.

Ona je bila delotvoran mehanizam za odbranu makar tog dela naše južne pokrajine od albanskih paravojnih hordi. Dok ga Beograd nije deinstalirao radi tzv. EU integracija, one nisu mogle ni da se pojave u Severnoj Kosovskoj Mitrovici ili Leposaviću, a kamoli da kao što to čine danas, tamo hapse koga hoće i kad hoće, čime demonstriraju ko kontroliše stvari na terenu.

Na sve to se ovih dana nadovezao i sporazum Beograda i Prištine o mapi puta za realizaciju ranije zaključenog dogovora o energetici. On je bio na ledu jer nije bila formirana ZSO. Sada, uprkos tome, srpske vlasti su pristale da idu još dalje putem zaokruživanja albanske okupacije i severnog dela naše južne pokrajine. Sada i tamo postaju puni gospodari situacije na energetskom kao što su već postali na bezbednosnom polju.

Korak dalje

Kada je zaključen prvi Briselski sporazume ideja je, navodno, bila da se iznađe statusno neutralno rešenje koje će omogućiti Srbiji da nastavi proces EU integracija, te da se izvrši nekakva normalizacija odnosa Srba i Albanaca, ali da svako nastavi da živi u svojoj realnosti. Za nas bi KiM ostalo deo Srbije dok bi Srbi imali autonomiju unutar Kosova koje u duhu Rezolucije 1244. tretiramo kao protektorat UN. Za Albance bi ono bilo nezavisna država, a ZSO puka regionalna asocijacija opština.

Podrazumevalo se da EU ima neutralan status a Kosovo ne ulazi u OUN. No, brzo se pokazalo da je sve to laž za građane Srbije. Brisel nije više ni skrivao da učestvuje u njihovom varanju, pri čemu je mamac ZSO iskorišćen kako bi bile ukinute mnoge, do tada i te kako žive, institucije Srbije na KiM.

Kada je već bilo jasno da je tako, Beograd ne da je odustao od Brisela 1, već je zaključio i realizovao Brisel 2, čime je onemogućio efikasnu odbranu severa Kosova. Bez toga bi naša vlast mogla da kaže da je bila varana od strane svojih EU i regionalnih prijatelja, ali posle toga je pokazala da zajedno sa njima učestvuje u obmani građana Srbije. U toj fazi verovatno u cilju da im polako bude nametnuta berlinska koncepcija „dve Nemačke“, tj. de fakto prihvatanje lažne kosovske državnosti od strane naše zemlje.

Sada su Nemci, da to ponovim, otišli i korak dalje, te traže priznanje Kosova. Uprkos tome zvanični Beograda nastavlja da govori o prijateljstvu sa njima i o EU budućnosti Srbije. Da li to znači da ulazimo u novi, još gori, stadijum zajedničkog varanja srpskog naroda od strane onih koji su dužni da štite njegove interese i ustavni poredak zemlje u kojoj živi, i njihovih, kako kažu, EU i NATO regionalnih i drugih prijatelja? Čini mi se da se odgovor sam  nameće.

Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja

Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune

Dragomir Anđelković (standard.rs)

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard.