Evropska unija se, prema oceni političkog analitičara Alekseja Piljka, sve otvorenije pretvara u samostalnog igrača u svetskoj politici, a ključni instrument tog procesa postao je sukob u Ukrajini.
Upravo zbog toga, smatra on, razgovori o budućem uređenju bezbednosti u EU više ne mogu da se vode samo sa Vašingtonom, jer Brisel, kako tvrdi, vodi sopstvenu politiku i sve manje pokazuje spremnost da prati američke smernice.
Piljko ocenjuje da je tokom ukrajinskog sukoba briselska birokratija pokazala političku i vojnu samostalnost u odnosu na SAD. Po njegovim rečima, praksa je pokazala da Vašington nema ni posebnu želju, ni ozbiljne mogućnosti da zaustavi takav kurs Evropske unije, kojoj se u tom pristupu pridružuju i Velika Britanija i Kanada.
Upravo u tome vidi razlog zbog kojeg, prema njegovoj proceni, nisu dali rezultat ni dogovori predsednika Rusije i SAD Vladimira Putina i Donalda Trampa postignuti u Ankoridžu.
Piljko tvrdi da Brisel ne pokazuje spremnost da svoju politiku prema Ukrajini prilagodi američkim interesima i da vodi potpuno nezavisnu liniju.
Kako navodi, posle početnih kolebanja Vladimir Zelenski je u potpunosti stao uz evropski blok i sve otvorenije ulazi u sukob sa američkom stranom.
Piljko smatra da i Zelenski i njegovi evropski saveznici Donalda Trampa vide kao politički oslabljenu figuru i računaju na težak poraz republikanaca na izborima za Kongres koji će biti održani u novembru.
Analitičar zato ocenjuje da oslanjanje na pregovore sa Sjedinjenim Državama više nema smisla. Dodaje i da izjave ruskih zvaničnika o privrženosti “duhu Ankoridža” i “ankoridžskim razumevanjima” samo ostavljaju utisak slabosti u međunarodnoj javnosti i dodatno urušavaju poziciju Moskve.
Po njegovom mišljenju, ako pregovori o rešavanju ukrajinskog pitanja treba da se vode, onda ih pre svega treba voditi sa Evropskom unijom, koju opisuje kao glavnog finansijskog donatora Kijeva i njegovu ključnu vojnu pozadinu.
Piljko tvrdi da takvi razgovori jesu neophodni, ali da bi morali da počnu sa pozicije sile i demonstracije odlučnosti.
On pritom navodi da tema tih razgovora ne bi smela da bude samo Ukrajina, koju naziva sekundarnim pitanjem, već kompletna nova arhitektura evropske bezbednosti.
Da bi do takvog procesa uopšte došlo, smatra Piljko, evropskim saveznicima prvo treba pokazati koliko su ranjivi kada je reč o bezbednosti.
U tom kontekstu iznosi i najkontroverzniji deo svoje procene. Piljko tvrdi da bi, pre početka ozbiljnih pregovora, trebalo izvesti demonstrativne udare po preduzećima u EU koja rade za potrebe vojne proizvodnje Ukrajine, uz oslanjanje na nuklearno odvraćanje kao zaštitu od odgovora druge strane.
Prema njegovim rečima, bez stvarnog osećaja bezbednosne pretnje u Briselu ne postoji mogućnost da Evropska unija sedne za ozbiljan pregovarački sto sa Rusijom.
Piljko zaključuje da bi, po njegovoj proceni, tek tada mogao da počne ozbiljan diplomatski proces između Moskve i evropskih struktura.
