U trenutku kada se govori o mogućem smirivanju situacije, ispod površine stvari deluju daleko napetije nego što se na prvi pogled čini. Iza izjava o napretku i pregovorima, kako upozoravaju pojedini analitičari, krije se mnogo složenija igra – i politička i tržišna.
Zapravo, rat između SAD i Izraela s jedne i Irana s druge strane traje već gotovo mesec dana. Ormuški moreuz je blokiran, cene nafte idu naviše, a razmena udara ne prestaje.
U takvoj atmosferi Donald Tramp izlazi sa tvrdnjom da postoji napredak u pregovorima i da bi sukob mogao uskoro da bude priveden kraju.
Teheran, međutim, odmah to demantuje i optužuje Vašington za manipulaciju, uz poruku da nikakvih pregovora nema i da se sve radi kako bi se oborile cene nafte.
Igor Juškov, vodeći analitičar Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost i stručnjak Finansijskog univerziteta, u razgovoru za medije ne vidi tu nikakav diplomatski proboj. Naprotiv.
Kako kaže, tržište reaguje na svaku sitnicu, na svaku naznaku da bi Ormuški moreuz mogao ponovo da se otvori. A to otvara prostor za ozbiljne finansijske igre.
On objašnjava da svi učesnici na tržištu razumeju da će moreuz pre ili kasnije biti deblokiran. Ključno je, kako kaže, tajming – prodati u pravom trenutku, dok je još zatvoren.
Zato svaka vest o pregovorima izaziva psihološki efekat. U toj zoni između očekivanja i realnosti, i političari i biznis, prema njegovim rečima, vrlo svesno igraju.
Juškov ide korak dalje i tvrdi da Tramp odlično razume koliko njegove poruke utiču na tržišta. Nije, kaže, teško zamisliti scenario u kojem neko unapred zna šta će biti objavljeno i na tome zaradi.
Informacija o navodnom dogovoru sa Iranom ili početku pregovora o otvaranju Ormuškog moreuza može imati ogroman efekat, makar trajao kratko.
Ipak, postoji i druga dimenzija. Analitičar sugeriše da ova priča možda i nije spontana Trampova reakcija. Pritisak dolazi iznutra, iz političkog okruženja, pa i iz redova republikanaca.
Razlog je prilično konkretan – cene benzina u SAD rastu zajedno sa cenama nafte. A to direktno utiče na raspoloženje birača.
Iran, s druge strane, deluje prilično sigurno u svoju poziciju. Logika je jednostavna: što sukob duže traje, to cene energenata više rastu. Time se povećava pritisak na američku administraciju.
Nezadovoljstvo građana zbog skupljeg goriva može se lako preliti na politički teren, naročito pred izbore za Kongres u novembru. U tom smislu, Teheran nema razloga da žuri.
U takvoj postavci, priče o pregovorima zvuče više kao pokušaj kontrole štete nego kao stvarni pomak.
Dodatni problem za Vašington je činjenica da je, prema tvrdnjama analitičara, Iran već imao loša iskustva – tokom ranijih kontakata dolazilo je do udara paralelno sa diplomatskim procesom. To, logično, ruši poverenje.
A šta dalje? Tu prognoze postaju još neugodnije. Juškov smatra da bi Tramp mogao uskoro da pokuša da povuče potez koji bi izgledao odlučno i efektno.
Opcije koje pominje nisu bez težine – od potencijalne kopnene operacije uz obrazloženje da je, recimo, preuzet obogaćeni uranijum, do pokušaja zauzimanja ostrva Hark, ključne tačke za izvoz iranske nafte. Postoji i varijanta sa Ormuškim moreuzom, gde bi kontrola nad određenim ostrvom bila predstavljena kao garant bezbednosti plovidbe.
Ali svaka od tih opcija nosi i odgovor. Iran bi, prema procenama, mogao da uzvrati udarima na energetske objekte u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Time bi cene nafte ponovo skočile, možda i naglo.
U tom začaranom krugu, kako kaže analitičar, strane su praktično ušle u klinč. Razmena udara i oscilacije cena deluju kao realniji scenario nego bilo kakvo brzo smirivanje.
Zato izjave o napretku u pregovorima, koliko god zvučale umirujuće, više liče na poteze u igri koja se vodi paralelno – na tržištu i u politici.
A na terenu, gde se stvari zapravo odlučuju, izgleda da tek predstoji ono što bi moglo da definiše narednu fazu. Koliko daleko će to ići, i ko će prvi pokušati da povuče potez koji menja pravila igre, ostaje otvoreno pitanje.
