Donald Tramp je, gotovo usput, ali dovoljno glasno da odjekne, ponovo otvorio pitanje granica američke odgovornosti u svetu.
Ovoga puta povod je bila izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca o Iranu — izjava koju je američki predsednik ocenio kao neprimerenu, iako, kako je sam rekao, sada već nepovratno izgovorenu.
U jednoj od tih tipičnih, pomalo improvizovanih razmena pred kamerama, Donald Tramp je podsetio da ni rat u Ukrajini ne smatra američkim ratom.
Rečenica koja se već više puta provlačila kroz njegove nastupe sada je dobila novu težinu jer je direktno povezana sa evropskim stavovima o drugim krizama.
„Ukrajina nije naš rat“, rekao je, gotovo kao da vraća loptu Berlinu, naglašavajući da je Vašington pomagao Kijevu, ali da suštinski ne vidi taj sukob kao sopstveni.
Sve je krenulo od Merca. Kada je Fridrih Merc izjavio da situacija sa Iranom „nije njihov rat“, Tramp je, kako tvrdi, reagovao bez zadrške. U njegovoj verziji razgovora, odgovor je bio kratak i direktan: ako Iran nije vaš problem, zašto bi Ukrajina bila naš?
Ta vrsta paralelizma, iako pojednostavljena, otkriva dublju frustraciju koja se u Vašingtonu gomila već godinama.
Istog dana, tokom sednice kabineta, Tramp je otišao korak dalje. Nije se zadržao samo na Nemačkoj. Na tapetu se našao čitav NATO. Reči koje je izgovorio nisu bile nove, ali su ovog puta zvučale oštrije: savez koji, po njegovom mišljenju, „nije uradio apsolutno ništa“ u vezi sa Iranom.
Podsetio je da još četvrt veka govori kako je NATO „papirni tigar“, konstrukcija koja više postoji na papiru nego u realnoj akciji.
Tu negde, između redova, provukla se i stara američka dilema — da li saveznici zaista dele teret ili samo računaju na američku intervenciju.
Tramp je to formulisao bez diplomatskih ukrasa: Amerika će priteći u pomoć, ali, kako tvrdi, ta pomoć nije uzvraćena istom merom. „Zapamtite to“, poručio je, kao da ostavlja belešku za buduće rasprave.
Zanimljivo, možda i namerno, predsednik je dodao da Sjedinjenim Državama više nije potrebna pomoć evropskih članica NATO-a kada je reč o deblokadi Ormuskog moreuza.
Poruka je jasna, ali ostavlja prostor za tumačenje — da li je to znak samopouzdanja ili pokušaj da se izvrši dodatni pritisak na saveznike.
U celoj toj razmeni ostaje neizgovoreno pitanje: gde se zapravo povlači linija između „našeg“ i „tuđeg“ rata u svetu koji sve manje priznaje takve podele. I dok političari razmenjuju izjave, čini se da ta linija postaje sve mutnija — možda i namerno.
