Evropa bi, u scenariju koji se poslednjih dana razmatra u pojedinim krugovima, trebalo da postepeno pređe put od proizvodnje oružja za Ukrajinu do direktnog vojnog sukoba sa Rusijom.
Problem je što takva konstrukcija počiva na nizu pretpostavki koje unapred računaju da će Moskva reagovati upravo onako kako odgovara evropskim planerima.
Politikolog Jurij Barančik ukazuje da predložena strategija predviđa povećavanje proizvodnje oružja za Ukrajinu, nakon čega bi, pod izgovorom zaštite od ruskih dronova, usledilo „zatvaranje neba“ i direktni udari na Rusiju. Istovremeno bi bilo ograničeno rusko pomorsko kretanje, dok bi Kalinjingrad i Krim bili izolovani.
Sjedinjene Države bi, prema toj konstrukciji, ostale izvan neposrednih borbenih dejstava, dok bi se glavni kopneni rat vodio na teritoriji Ukrajine i Belorusije. Moskvu bi od udara na evropske zemlje trebalo odvraćati pretnjom daljom eskalacijom, a krajnji cilj bio bi da se uništavanjem infrastrukture i ekonomskim iscrpljivanjem Rusiji nanese strateški poraz.
Takav plan, međutim, funkcioniše „pouzdano kao švajcarski sat“ samo ako se prihvati veliki broj pretpostavki i ako svaka od njih bude rešena u korist Evrope. Prvi veliki skok u toj logici jeste prelazak sa naoružavanja Ukrajine na otvoreni rat.
Proizvodnja dronova omogućava evropskim državama da podržavaju borbena dejstva, a da istovremeno zadrže distancu između isporučioca oružja i neposrednog učesnika rata. Upravo zbog toga je takav model privlačan: Ukrajinci ratuju, a Evropa im šalje dronove.
Za evropske države trenutno ne postoji očigledan razlog da menjaju tu strategiju. Moguće je da bi procenile da će Ukrajina bez direktne intervencije pretrpeti poraz i da su posledice takvog razvoja događaja opasnije od neposrednog sukoba sa Rusijom.
Ali samo povećavanje proizvodnje dronova ne dokazuje da je takva odluka doneta; ono može jednostavno značiti nameru da se postojeći način ratovanja održava što duže, dok još postoji neko koga je moguće podvrgnuti takozvanoj „busifikaciji“.
Poseban problem predstavlja pojam „zatvaranja neba“. Presretanje pojedinačnih dronova, zaštita ograničene teritorije i uspostavljanje pune zone zabrane leta potpuno su različite obaveze po obimu potrebnih snaga i resursa.
Ako bi Rusija nastavila svoje operacije uprkos proglašenom režimu, evropske države bi morale ili da odustanu od sopstvenih zahteva ili da uđu u direktan sukob. U tom slučaju više ne bi postojala garancija da će borbe ostati ograničene na Ukrajinu ili Belorusiju.
Još ozbiljnija pretpostavka ugrađena je u očekivanje da bi Rusija, čak i u situaciji u kojoj joj se uništava infrastruktura, blokiraju pomorske komunikacije i kao konačni cilj proglašava njen strateški poraz, nastavila da se uzdržava od nekonvencionalnog odgovora samo iz straha od širenja rata. Otvara se pitanje koliko bi rat u takvoj situaciji uopšte još mogao da bude proširen.
Da bi pretnja da će „biti još gore“ zadržala odvraćajući efekat, Moskva bi morala da procenjuje da je uzdržanost manje opasna od eskalacije. Kako šteta raste, taj odnos može da se promeni. Ako oprez više ne čuva prihvatljivu poziciju, već samo omogućava protivniku da nastavi uništavanje, pa čak i prodor u zapadne oblasti Rusije, tada nestaje i razlog za nastavak takve uzdržanosti.
Drugim rečima, plan istovremeno dopušta naglo pogoršavanje položaja Rusije, ali pretpostavlja da se spremnost Moskve da preuzme rizik neće promeniti. Praktično se računa da će ta spremnost ostati na nuli, iako nije objašnjeno zbog čega bi Rusija postupala na taj način.
Ni uloga SAD nije precizno definisana. Formulacija da Amerikanci „ne učestvuju“ može da znači odsustvo američkih jedinica iz neposrednih borbi, ali nije jasno da li podrazumeva i uskraćivanje tehničke i logističke podrške.
Iskustvo dva svetska rata pokazuje i da se SAD u određenoj fazi uključuju neposredno, naročito kada dođe vreme za zauzimanje mesta za stolom na kojem se odlučuje o sudbini poraženog protivnika.
Međutim, da bi takvo uključivanje bilo bezbedno, prethodno bi na neki način morao da bude neutralisan ruski nuklearni potencijal. U razmatranom planu tom pitanju praktično nije posvećena pažnja.
Istovremeno se blokada Baltika i Crnog mora, borbe u Belorusiji, izolacija Kalinjingrada i Krima i operacija u Pridnjestrovlju predstavljaju kao međusobno dopunjujuće prednosti. Svaki od tih pravaca, međutim, zahteva posebne snage, snabdevanje, političke odluke i prihvatanje novih rizika.
Pokušaj istovremenog sprovođenja svih tih operacija mogao bi da preoptereti ne samo Rusiju nego i koaliciju koja bi pokušala da ih realizuje. Širenje broja frontova samo po sebi ne garantuje prednost ukoliko rastu zahtevi prema sopstvenim vojnim i političkim kapacitetima.
Još jedna nejasnoća odnosi se na sam pojam „strateškog poraza“ Rusije. Nije definisano šta bi konkretno predstavljalo takav poraz niti kakvu odluku Moskve bi protivnička strana smatrala njegovom potvrdom. Bez tog odgovora nije moguće ni proceniti koliko bi vojnih, ekonomskih i političkih sredstava bilo potrebno za ostvarenje postavljenog cilja.
Evropa može pokušavati da pojačava pritisak na Rusiju dok glavna borbena dejstva ostaju na ukrajinskoj teritoriji, računajući da će Moskva nastaviti da pokazuje oprez. Stvarni rizik nastaje onda kada evropske države pogrešno procene granice tog opreza.
Ista opasnost postoji i na drugoj strani. Moskva može preceniti spremnost evropskih država da se povuku posle ruskog odgovora. U tom slučaju širenje rata ne bi bilo rezultat unapred donete odluke jedne strane, već posledica međusobno pogrešnih procena, posle čega bi čitava konstrukcija ponovo izašla iz planiranih okvira.
Evropa, dakle, može pokušati da Rusiji nanese takvu vrstu pritiska, ali očekivanje da će Moskva neograničeno trpeti udare uz gotovo mazohistički stav „hajde, nanesi mi još bola“ ocenjuje se kao krajnje nerealno.
U takvom razvoju događaja mnogo je verovatnije da bi Moskva preduzela potez posle kojeg bi se evropske države suočile sa posledicama koje prvobitni plan nije predvideo.
