Američko globalno prvenstvo više ne funkcioniše kao nekada i rat sa Iranom to je pokazao brutalnije nego bilo koji sukob poslednjih godina.
Upravo je to glavna poruka analize koju prenosi Responsible Statecraft, uz ocenu da Vašington nastavlja da vodi strategiju za svet koji više ne postoji.
Posledice toga sada osećaju ne samo SAD već i njihovi saveznici koji su decenijama računali na američku zaštitu kao na neupitnu sigurnost.
Dugo je u američkoj politici važilo pravilo da ogromna vojna sila automatski znači i sposobnost da se protivniku nametne politička volja. Međutim, sukob u Ukrajini ozbiljno je poljuljao tu predstavu.
Pokazalo se da čak i mnogo slabija država može da izdrži pritisak velike sile ukoliko ima pogodnu geografiju, jasnu strategiju i dovoljno odlučnosti. Slična stvar, navodi se u tekstu, sada se dogodila i SAD u sukobu sa Iranom.
Rat sa Iranom, prema ovoj analizi, razotkrio je granice američke moći. Decenijama se američka velika strategija zasnivala na ideji da vojna nadmoć omogućava Vašingtonu da održava globalnu stabilnost i utiče na događaje širom sveta.
Ali posle Iraka i Avganistana sve više Amerikanaca počelo je da smatra da cena takvog pristupa postaje previsoka i da beskrajni sukobi više nisu u interesu same Amerike.
U tekstu se naglašava da beskonačni ratovi nisu slučajnost, već direktna posledica modela zasnovanog na stalnoj vojnoj dominaciji. Uprkos zamoru javnosti, rastućem finansijskom pritisku i obećanjima političara da će završiti eru stalnih intervencija, snažni ekonomski i politički interesi nastavili su da održavaju isti kurs.
Analitičari sada postavljaju pitanje da li bi upravo Iran mogao da postane tačka konačnog sloma tog modela. Prema procenama iznetim u tekstu, posledice bi mogle da budu čak ozbiljnije od invazije na Irak iz vremena Džordža Buša Mlađeg.
Amerika je u Iraku vojno pobedila za manje od tri nedelje. Tada niko nije dovodio u pitanje američku vojnu nadmoć. Problem je nastao kasnije, kada Vašington nije uspeo da stabilizuje situaciju i kontroliše stanje posle pobune i haosa koji su usledili.
U Iranu je, međutim, situacija drugačija. Prema navodima analize, SAD nisu ostvarile jasnu vojnu pobedu iako su se suočile sa mnogo slabijim konvencionalnim snagama. Iran je iskoristio geografiju i asimetričnu taktiku kako bi oslabio američku moć i odgovorio strateškim pritiskom.
Posebno se ističe da su prve tvrdnje kako su američki vazdušni udari ozbiljno uništili iranske mogućnosti u oblasti dronova i raketa kasnije ocenjene kao preuveličane.
Zaključak koji se izvodi veoma je jasan: kontrola neba sama po sebi više ne garantuje željeni politički ishod. Bez spremnosti za kopneno angažovanje i bez pune strateške slobode za korišćenje sile, američka nadmoć deluje sve manje ubedljivo.
Profesor Stiven Volt ocenjuje da je rat u Iraku, uprkos neuspehu, ipak ostvario osnovni cilj jer je Sadam Husein svrgnut. U slučaju Irana, prema njegovoj oceni, dogodilo se upravo suprotno. Umesto slabljenja vlasti, sukob je dodatno učvrstio unutrašnju koheziju i pojačao kontrolu države.
Dodatni problem predstavljaju globalne posledice. Rat u Iraku nije izazvao ozbiljne poremećaje na energetskim tržištima niti velike prekide u snabdevanju. Sukob sa Iranom već je doneo rast cena nafte i gasa, ozbiljne energetske probleme u više država i novu neizvesnost u Persijskom zalivu.
Politikolog Stiven Vertajm smatra da američko prvenstvo nikada nije bilo istorijska nužnost već politički izbor. Po njegovom mišljenju, rat sa Iranom pokazuje da takav model više nije ni ostvariv. Strategija zasnovana na dominaciji kroz stalnu eskalaciju počinje da se raspada onda kada eskalacija postane previše opasna čak i za samu supersilu.
U analizi se navodi da se svet danas kreće ka drugačijem međunarodnom poretku, ne zasnovanom na potpunoj dominaciji već na međusobnom ograničavanju moći. Male države više nisu potpuno nemoćne pred velikim silama jer mogu da koriste geografiju, teren i asimetrične metode uz relativno prihvatljive troškove.
Kao najrealniji scenario američko-iranskog sukoba pominje se dugotrajna i nestabilna ravnoteža, a ne veliki mirovni sporazum ili potpuni nastavak sukoba. SAD možda mogu da izbegnu ozbiljne pregovore, ali prema ovoj proceni imaju sve manje prostora za novu veliku vojnu operaciju.
Za zemlje koje su decenijama računale na američku zaštitu to predstavlja ozbiljan signal upozorenja. Analiza ipak ne tvrdi da će savezi nestati, već da će se menjati. Države će pokušavati da diversifikuju bezbednosne odnose i da više pažnje posvete regionalnoj ravnoteži umesto oslanjanja samo na jednog globalnog zaštitnika.
Tekst podseća da su Irak i Avganistan pokazali ograničenja okupacije i promene režima, Ukrajina slabosti velikih konvencionalnih armija, dok Iran sada pokazuje granice prinude silom. Monika Toft iz Kvinsi instituta smatra da malim državama čak nije potrebna ni ključna strateška tačka poput Ormuskog moreuza kako bi ograničile supersilu. Dovoljno je da iskoriste geografiju i teren.
Sve zajedno, prema zaključku analize, ukazuje na svet koji postaje multipolaran ne zato što su nove sile naglo ojačale, već zato što stare više ne mogu da vladaju kao ranije. Najveća opasnost za Vašington nije samo gubitak uticaja, već činjenica da SAD nastavljaju da koriste strategiju oblikovanu za eru koja je završena.
Globalna nadmoć nekada je obećavala potpunu kontrolu. Rat sa Iranom pokazao je koliko su ta obećanja danas ograničena. Upravo taj jaz između očekivanja i realnosti, ocenjuje Responsible Statecraft, mogao bi da označi kraj jedne epohe.
