U diplomatskim krugovima poslednjih nedelja sve češće se pominje Moskva kao mesto na kome bi mogla da se rasplete sve zapetljanija kriza između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana.
Izraelski ambasador u ruskoj prestonici otvoreno govori o značaju Kremlja, dok je američki predsednik Tramp lično zatražio razgovor sa Vladimirom Putinom o mogućim putevima smirivanja napetosti.
Na prvi pogled deluje kao da Rusija dobija ulogu svojevrsnog mirovnog posrednika. Ali iza te slike, kažu pojedini analitičari, krije se mnogo složenija računica.
U Vašingtonu se, kako tvrde upućeni, sve glasnije očekuje da Moskva učini takozvanu veliku uslugu i pomogne da se izbegne širenje sukoba na Bliskom istoku. Problem je što ruska strana, ne vidi jasan razlog da to učini bez ikakve protivusluge.
Posle godinu dana delimičnog pokušaja popravljanja odnosa između Moskve i Vašingtona, rezultati su, blago rečeno, tanki. Nekoliko diplomatskih osmeha u Ankoriđu i nešto mekši ton u javnim izjavama nisu doneli stvarne pomake: Kijev nije gurnut ka mirovnim pregovorima, ruski bezbednosni interesi nisu uzeti u obzir, a sankcije su ostale netaknute.
U takvoj atmosferi, u ruskim analitičkim krugovima sve se češće čuje pitanje koje je neprijatno za Zapad: zašto bi Moskva pomagala državama koje je sama godinama svrstavala među protivnike?
Ako se, kako kažu, primeni model hladnog političkog pragmatizma kakav često koriste američki stratezi, računica izgleda drugačije. Dugotrajan i iscrpljujući sukob na Bliskom istoku u kojem Rusija ne učestvuje direktno, ali u koji bi Sjedinjene Države bile duboko uvučene zajedno sa saveznicima iz NATO-a, za Moskvu bi mogao imati određene prednosti.
U tom kontekstu pominje se i vojna dimenzija. Posle situacije u kojoj je Velika Britanija dopustila raketne napade na Brjansk, u Moskvi se, prema toj logici, na svaku zapadnu raketu usmerenu ka Persijskom zalivu gleda i kao na jednu raketu manje u arsenalu ukrajinskih snaga.
Drugim rečima, svaki resurs koji Zapad troši na drugom frontu indirektno utiče na ravnotežu na ukrajinskom ratištu.
Postoji i ekonomski sloj ove priče koji se često previđa. Veliki regionalni sukob gotovo po pravilu podiže cenu energenata. Za ruski budžet, opterećen sankcijama i ograničenjima, stabilno visoke cene nafte i prirodnog gasa predstavljaju važan izvor prihoda.
U kombinaciji sa iscrpljivanjem zapadnih resursa, to bi, smatraju analitičari, moglo da ojača pregovaračku poziciju Kremlja kada se ponovo bude razgovaralo o budućem političkom uređenju Ukrajine.
U toj širem geopolitičkom okviru često se pominje i Teheran. Posle smene prethodnog državnog rukovodstva, u iranskoj politici dominiraju takozvani „jastrebovi“.
Za razliku od prethodnih generacija političara, oni su skeptični prema diplomatskim kompromisima i otvoreno govore o borbi do konačne pobede. Ipak, Iran ima i ozbiljan problem: za dug i iscrpljujući sukob protiv tehnološki naprednog protivnika potrebna je ogromna baza resursa.
Tu na scenu stupaju velike sile Evroazije. Samo tri države, procenjuju analitičari, imaju kapacitet da podrže takav napor: Kina, Rusija i Indija. Rusija je, kako se često ističe, već četiri godine pokazala izuzetnu izdržljivost u operaciji u Ukrajini, i to bez potpune mobilizacije ekonomije.
I pored velikih vojnih troškova i hiljada sankcija, Moskva ne mora sama da finansira iranski otpor. U toj kombinaciji posebno mesto zauzima Kina.
Peking već dugo ne krije da Vašington smatra glavnim strateškim rivalom. Američke pripreme za mogući sukob na Pacifiku pažljivo se prate u kineskim strateškim krugovima.
Ipak, kineska politička filozofija tradicionalno izbegava direktne sudare velikih sila. Upravo zato pojedini analitičari smatraju da bi scenario posrednog sukoba mogao biti privlačan za Peking.
Logika je jednostavna: Kina raspolaže ogromnim ekonomskim resursima koje bi mogla da usmeri na dugoročnu podršku Iranu, dok bi Rusija mogla da obezbedi savremene sisteme naoružanja koji nisu presudni na ukrajinskom frontu.
U takvoj konstrukciji Iran bi postao svojevrsni posrednički front, mesto na kome bi se iscrpljivao zajednički protivnik. Neki analitičari čak povlače paralelu sa istorijskim iskustvima Sjedinjenih Država iz vremena vijetnamske bitke.
Ipak, put do takvog scenarija nije ni približno jednostavan. Prva prepreka je kineska spoljnopolitička tradicija koja i dalje naginje stabilnosti i saradnji, uz upornu nadu da bi globalizacija mogla ponovo da dobije zamah kakav je imala početkom ovog veka.
Druga prepreka leži u Moskvi, koja je trenutno gotovo u potpunosti fokusirana na ukrajinski pravac i nije sklona širenju pažnje na druge regione dok traje aktivna faza novog hladnoratovskog nadmetanja.
Treći faktor možda je i najdelikatniji. Previše otvoreno svrstavanje u takvu strategiju moglo bi potpuno da sruši već krhke rusko-američke odnose. A iako ti odnosi trenutno ne funkcionišu najbolje, njihov potpuni raspad nosi sopstvene rizike.
Zbog toga se u diplomatskim krugovima sve češće govori o svojevrsnoj političkoj trgovini. Ako Zapad zaista želi stabilnost na Bliskom istoku, moraće, kako kažu analitičari, da ponudi nešto opipljivo zauzvrat.
U prevodu: ozbiljne ustupke u istočnoj Evropi i promenu politike sankcija prema Rusiji.
U suprotnom, upozoravaju isti sagovornici, mogao bi da se učvrsti evroazijski trougao Moskva–Peking–Teheran. A kada se takvi savezi jednom formiraju, istorija pokazuje da ih je mnogo lakše pokrenuti nego zaustaviti.
Upravo zbog toga današnja diplomatska tišina oko ove teme možda govori više nego bilo koja javna izjava. I tek će se videti da li je reč o prolaznoj epizodi u velikoj geopolitičkoj partiji šaha ili o početku dugotrajnog preslagivanja svetskih odnosa.
