Obično politiku i moral ne treba mešati, pogotovo ne u današnjem svetu. Međutim, današnji kolektivni Zapad i dalje misli da može nastupati ne toliko sa moralnog koliko sa moralističkog stanovišta, u smislu da (još uvek) smatra da je on taj jedini (do)nosilac nečega velikog, dobrog, humanog, naprednog.
To je njegova meka moć, koja mu daje, bar se tako na Zapadu smatra – najpre uz pomoć masovnih medija i ogromnog novca uloženog u tzv. nevladin sektor – autoritet i pokriće da tvrdi da on ne nastupa sa stanovišta sile, već sa stanovišta ”dobročinstva”.
Suštinski, zapadnjaci i dalje misle da su bolji od svih drugih na svetu, pa su stoga pozvani da i ostale podignu iz civilizacijskog mraka i pokažu im svetlost.
Postojao je trenutak u istoriji kada je čak bilo moguće da Zapad tako nastupa i da to čak bude kredibilno. To je bilo posle pada Berlinskog zida, posle kraja Hladnog rata, iz kog je Zapad, na čelu sa SAD, izašao kao pobednik. To je trenutak kada je Fukujama mogao da govori o ”kraju istorije” i da čak bude ozbiljno shvaćen.
Preko instalacije na Play Prodavnici, pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Navodno nije više bilo o čemu da se raspravlja: znalo se koji je sistem pobedio, koji je sistem ”najbolji” – tzv. liberalna demokratija – i šta ima više da se razmišlja o bilo kakvom drugom sistemu za čovečanstvo.
Po tom narativu, kolektivni Zapad je taj koji je navodno doveo taj pobednički sistem do savršenstva – a ostalima je jedino ostalo da uče i da bespogovorno slušaju.
Zapadnjaci su se tad definitivno i postavili kao ”strogi ali pravedni” učitelji, koji u svojim rukama imaju ”i štap i šargarepu”, odnosno pravo da nastupaju kao razredne starešine naspram ostatka sveta.
S druge strane, ne mogu da se potpuno krive ni narodi ni političari iz nezapadnog sveta, koji su prethodno živeli iza tzv. gvozdene zavese ili smatrali da žive neslobodno, što su u početku prihvatali tu vodeću ulogu zapadnih pobednika. Jednostavno, svetski komunizam se smatrao gubitničkim sistemom, njegovi predstavnici su – čast izuzecima – izgubili i samopouzdanje i argumente, a nova ideologija koja bi kredibilno mogla da se suprotstavi pobedničkoj ”liberalnoj demokratiji” nije bila ni na vidiku.
U našem slučaju, međutim, na samom početku jugoslovenske krize, kolektivni Zapad je svoj autoritet skoro odmah prokockao – mada, naravno, to nikad nije priznao, niti će priznati. Vreme da pobednički Zapad dokaže ne samo na rečima i lepim željama već i na delima da je ”kraj istorije” stvarno došao – bilo je upravo na samom početku krize, kad su ključne zapadne prestonice, umesto da krenu u jednostrana priznanja jugoslovenskih secesionista, mogle da dosledno insistiraju na mirnom rešenju, u skladu sa Poveljom UN, ali i pravom naroda – a ne proizvoljno nacrtanih ”socijalističkih republika” – na samoopredeljenje.
Ta prva šansa je, međutim, propuštena. Tu je već počelo da se vidi da politički Zapad ne deluje kao onaj ”idealni” Zapad iz Fukujaminih eseja i knjiga, gde su ”demokratija”, strogo poštovanje zakona i procedura i međusobno uvažavanje navodno najvažniji. Umesto toga, bilo je vidljivo da bar neki delovi Zapada počinju da nastupaju geopolitički.
Vratili su se na scenu na prvom mestu nemački i austrijski interesi, kao i interesi Vatikana – koji su, istini za volju, ostatku političkog Zapada vešto nametnuli jednostrana rešenja – da bi se zatim svima nametnuo vrhovni interes SAD, kojima je u to vreme bilo važno da pokažu ne ko je glavni ”demokrata”, već ko je glavni ”tata” bez kog se ništa ne može rešavati. I to ne samo glavni na Zapadu, već i na svetu u to vreme.
Što se tiče specifično Bosne i Hercegovine, Zapad je imao priliku da ostane dosledan svojim velikim idealima posle referenduma o nezavisnosti od 29. februara i 1. marta 1992. godine, na kojem su učestvovali samo Muslimani i Hrvati. Taj referendum, po načinu na koji je raspisan, već je urušio temelje Bosne i Hercegovine, zato što nije imao pristanak jednog od tri naroda– srpskog.
On ni po rezultatima nije ispunio ustavne uslove da bude proglašen uspešnim, s obzirom da je manje od dve trećine građana glasalo na njemu.
Politički Zapad je tada propustio priliku da istinski poštuje demokratiju, odnosno demokratsku proceduru, tako što bi referendum proglasio neuspelim i zahtevao da sve tri strane u BiH sednu i razgovaraju. Umesto toga, Zapad je podstakao secesiju time što je priznao nelegalni referendum, a zatim i jednostrano proglašenu nezavisnost BiH.
Ipak, i posle referendumskog sumraka demokratije, ukazala se poslednja prilika da se postigne mirno rešenje za BiH, i to zahvaljujući srpskom narodu, koji je, kao poslednji ustupak u ime očuvanja mira, bio spreman da prihvati čak i otcepljenje od svoje matice, od velike Jugoslavije, odnosno od Srbije.
Naime, srpsko rukovodstvo u BiH je prihvatilo Lisabonski sporazum, tzv. Kutiljerov plan, koji je predviđao nezavisnost Bosne i Hercegovine. Međutim, onda je muslimanska strana, podstaknuta i ohrabrena od strane Amerikanaca to odbacila.
Uvek i na svakom mestu treba podsećati da je to bila ta konačna iskra koja je pokrenula rat u Bosni i Hercegovini. Posebno je bitno napomenuti da za tu verolomnost, koja je neposredno izazvala krvavi rat, politički Zapad nikad nije sankcionisao političko Sarajevo, a još manje na bilo koji način sankcionisao Aliju Izetbegovića, već ga je, naprotiv, bogato nagradio.
Moglo bi se reći da je ”kraj istorije” doživeo sopstveni, neslavni kraj upravo u BiH 1992. godine, samo što ostatak sveta o tome nije bio obavešten, zahvaljujući najpre munjevitoj transformaciji do skoro ”slobodnih i demokratskih” zapadnih medija u sredstva masovne propagande – što je velika i posebna tema.
Posle tri i po godine građanskog rata koji je odneo oko 100.000 života, sklopljen je Dejtonski sporazum, kojeg su zapadne sile počele da slabe i relativizuju skoro od dana njegovog potpisivanja, sa sve glasnijom pričom ne o slovu nego o ”duhu” Dejtona, odnosno o reviziji izvornog mirovnog sporazuma u skladu sa zapadnim poimanjem njegovog ”duha” – koji, ukratko, podrazumeva centralizaciju BiH pod dominacijom sarajevskih islamskih ekstremista – i sve većim i otvorenijim ignorisanjem njegovog slova.
Paralelno sa tim, u tih nešto više od 25 godina posle potpisivanja Dejtona, politički Zapad je izveo vojno-političke intervencije širom sveta. One ne da nisu bile uspešne, nego su bile katastrofalne, razarajuće. Donele su ne napredak ili više demokratije svetu već suprotno – (još) manje demokratije, a više patnje, više gladi, više smrti.
Treba li uopšte nabrajati te silne intervencije, poput Iraka, Avganistana, Sirije, Libije, Jemena, Sudana, Somalije… Te zemlje su razorene, a višemilionske reke izbeglica pokrenute.
Izbeglička kriza koja danas potresa Evropu je direktna posledica tih intervencija, te zapadne politike. I sad, posle svih tih katastrofalnih neuspeha, i posle sistematskog, višegodišnjeg, ciničnog nepoštovanja Dejtonskog sporazuma – današnji Zapad smatra da i dalje ima isto ono moralno pravo koje je za sebe prigrabio posle pada Berlinskog zida i pobede u Hladnom ratu, i potrebni autoritet da nam propisuje kako treba da živimo.
S obzirom na prethodno navedene rezultate, legitimno je postaviti pitanje: odakle političkom Zapadu pravo na takvo stanovište?
Da ponovimo, pominjemo moralno pravo samo zato što savremeni Zapad, posle svih tih katastrofa koje je proizveo, još uvek smatra da može da nastupa sa kvazi-moralnih pozicija, tutorski i ”prosvetiteljski”, i to ne samo prema nama. Međutim, treba tu retoriku jednom za svagda razobličiti i imenovati stvari pravim imenom.
Konkretno, osvrćući se na skorašnje događaje, kao na primer nedavne pretnje sankcijama koje je američki izaslanik Eskobar uputio srpskom članu Predsedništva BiH – tu se ne radi ni o kakvoj ”demokratizaciji” i ”prosvetljivanju”, već o jasnom činu agresije.
Ili, posmatrajući širi, globalni kontekst, posle neslavnog povlačenja iz Avganistana, koji je tokom 20-godišnje ”demokratizacije” ponovo postao najveći proizvođač opijumskog maka na svetu i praktično ekskluzivni snabdevač evropskog tržišta heroinom, ili krvavi haos koji se ne smiruje u Libiji, legitimno je postaviti pitanje – da li su to ti ”uspesi” koji politički Zapad, na čelu sa SAD, preporučuju za ulogu našeg večnog tutora?
Mislim da je ovo pitanje o moralnom pravu Zapada važan deo diskursa kojim treba da se služimo u nastupajućem vremenu, važan alat, uz ovaj pravni, preko kog će se otete dejtonske nadležnosti vraćati Republici Srpskoj. Jer, nažalost, sve se odavno pretvorilo u politiku. Mi se suočavamo sa informativnim ratom, čijim posredstvom se i legitimiše pravo Zapada da nas i dalje tutoriše, da nam i dalje govori kako treba da živimo – ali lišeni ključnih prednosti koje oni uživaju – npr. da mogu da stvore onoliko novca koliko im treba, odnosno da proizvedu onoliko kreditiranja koliko im je potrebno po najnižim kamatnim stopama (što se, razume se, proglašava ”uspešnim” ekonomskim modelom).
Dakle, odbrana Republike Srpske treba da ima i tu info-ratnu komponentu, koja u osnovi treba da sadrži stav da Zapad nema nikakvo pravo da se meša u naše stvari, a pogotovo ne da preti. A kada prete – onda ne čudi što se desilo ono što se desilo na sastanku predsednika Dodika sa Eskobarom, tj. da se omakne psovka.
Pri tome, treba jasno reći da psovka nije bila uperena prema američkom diplomati lično, nego prema pretnji sankcijama koje je on izrekao. Dakle, nije psovka ta koja u informaciono-ratnoj areni treba da se predstavlja kao diplomatski skandal – kako je to predstavljeno u mnogim medijima – nego pretnja izrečena od jednog američkog diplomate u jednoj stranoj zemlji – što je mnogo gore od obične psovke. I treba da očekujemo, pa i zahtevamo od naših medija da se tako i postave.
Posredi je novi-stari psihološki rat protiv svih Srba, jedan veliki PSIOP, kome treba da se suprotstavimo i simetrično i asimetrično, na način koji je adekvatan metodama koje se primenjuju protiv nas.
Neophodno je neprihvatanje bilo kakvog podređenog položaja, uz javno i jasno označavanje onih političkih i javnih figura koje na to pristaju.
Nažalost, opet imamo delove političke scene, koji se predstavljaju kao ”opozicija”, koji prihvataju tu podređenost, prihvataju neokolonijalni odnos, samo da bi ih taj isti Zapad doveo, odnosno vratio na vlast. Takvo ponašanje ne samo da ne treba prihvatiti, već ga treba i delegitimizovati.
Neophodno je dati predstavnicima države i nosiocima najviših funkcija tu vrstu informacione podrške – ali i da predstavnici države budu svesni njene važnosti.
To je važan deo naše meke moći naspram nove zapadne agresije – nepristajanje na takav tretman. Naša polazna tačka je jasna i jednostavna: mi smo u pravu, ovo je naša zemlja, mi nikom drugom van ove zemlje ne govorimo kako treba da živi. A vi, koji možete da se pohvalite jedino katastrofalnim rezultatima vaših intervencionističkih politika širom sveta, nemate pravo da nastupate kao što je Eskobar nastupao pre neki dan, kao što novi američki ambasador u Sarajevu najavljuje da će da nastupa – pretnjama i pritiscima. To je sve neprihvatljivo.
Neophodan je jedinstven pristup prema ovakvim pokušajima, političko i nacionalno jedinstvo u stavu da su nam dejtonska prava i ovlašćenja nelegalno oduzeti, da imamo pravo da ih vratimo i da niko nema ni pravo ni legitimitet – a najmanje politički Zapad – da nam to osporava.
(tribina je održana u organizaciji informativno-političkih portala Sve o Srpskoj i Fakti – uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
Na mreži “Telegram” možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
(fakti.org)
