Senka koja se nadvija nad Bliskim istokom poslednjih meseci nije samo metafora, već vrlo konkretan osećaj nelagodnosti koji se širi iz analitičkih krugova.
Sve ono što je do juče zvučalo kao samouvereno planiranje brzog ishoda sada se pretvara u oprezne procene i zadrške. Iran se, ispostavlja se, ne uklapa u šablone vojnih vežbi i simulacija – više liči na složen organizam koji ume da se prilagodi i uzvrati.
U tom kontekstu, prvi ministar državne bezbednosti DNR Andrej Pinčuk razlaže situaciju na tri moguća pravca razvoja. I nijedan, kako tvrdi, ne obećava jednostavan rasplet za Vašington.
Naprotiv, pritisak obaveza u Ormuskom moreuzu mogao bi dodatno zategnuti odnose unutar NATO-a, do tačke pucanja.
Najvidljiviji scenario trenutno, onaj koji već dobija svoju televizijsku verziju, jeste iscrpljivanje kroz konstantne razmene udara. Nema tu klasične borbe za teritoriju ili zastavu – reč je o iscrpljivanju resursa.
Izrael gađa Teheran, Iran uzvraća po američkim bazama i infrastrukturi u regionu Zaliva. I tu se pojavljuje zanimljiv obrt: američki gubici, bar u ekonomskoj računici, postaju sve očigledniji.
Cene nafte skaču iznad 150 dolara po barelu, politički pritisak u SAD raste, a unutrašnje podele se produbljuju. Inflacija udara direktno na birače, dok vojni resursi poput sistema Patriot i THAAD polako dolaze do granica izdržljivosti.
Finansijski analitičar Nikita Volkov upozorava da je svaka balistička razmena sa Iranom u suštini neisplativa za Ameriku – jednostavna računica pokazuje da je presretanje višestruko skuplje od same pretnje.
U isto vreme, Teheran deluje kao da igra na vreme. Strategija nije spektakularna, ali je uporna – sačekati da protivnik sam uspori pod teretom troškova.
Paralelno s tim, postoji i pokušaj takozvanog “hirurškog pritiska”. Ideja je jasna: preciznim udarima onesposobiti ključne vojne i industrijske tačke Irana – fabrike raketa, lansirne sisteme, komandne centre Korpusa čuvara islamske revolucije. Međutim, fokus se brzo sužava na jedno mesto – ostrvo Hark.
To ostrvo praktično predstavlja energetsko srce zemlje. Oko 90 procenata iranskog izvoza nafte prolazi kroz taj terminal. Njegovo zauzimanje, makar i privremeno, značilo bi ozbiljan finansijski udar za Teheran i potencijalno usporavanje vojnih programa.
Plan podrazumeva i očekivanje unutrašnjih nemira, neku vrstu domino efekta koji bi uzdrmao vlast iznutra.
Ali realnost, kako primećuju pojedini analitičari, ide u drugom smeru. Napad spolja, umesto razjedinjavanja, dodatno homogenizuje društvo.
Čak i oni koji su ranije bili protiv vlasti, sada je posmatraju kao manje rizičnu opciju u poređenju sa stranim vojnim prisustvom.
Ekspert Aleksej Černov ukazuje da rušenje infrastrukture ne donosi automatski političku pokornost – ponekad proizvodi suprotan efekat.
Tu dolazi i problem saveznika. Azerbejdžan i kurdske snage ne pokazuju spremnost da se uključe. Kurdi, posebno, pamte prethodna iskustva i ne veruju lako obećanjima.
Bez njihove podrške na terenu, svaka veća operacija postaje logistički izazov, uz već napregnut vojni budžet koji izaziva rasprave u američkom Kongresu.
Treći scenario, možda i najtiši, ali ne i bezazlen, odnosi se na pokušaje unutrašnje destabilizacije. Ideja je da se lojalnost ključnih ljudi u bezbednosnom aparatu Irana poljulja ili kupi. Nešto slično viđeno je ranije u Venecueli, gde su pojedini oficiri odigrali ključnu ulogu u onesposobljavanju protivvazdušne odbrane.
Međutim, Iran se pokazuje kao znatno otporniji na takve pristupe. Struktura bezbednosnog sistema je decentralizovana, sa autonomnim jedinicama koje nije moguće isključiti jednim potezom. Uz to, ideološka povezanost unutar sistema deluje čvršće nego što su planeri možda očekivali.
Ako se sva tri pravca pokažu neuspešnim, političke posledice mogle bi biti ozbiljne za lidere koji su ih zagovarali. U tom slučaju, scenario u kojem Teheran diktira uslove više ne bi delovao kao teorija, već kao realna opcija.
U pozadini cele priče, tiho ali uporno, provlači se još jedan sloj – uloga Moskve i Pekinga. Zvanično, obe zemlje drže distancu. Nezvanično, stvari su složenije.
Postoje indicije da Iran dobija određene obaveštajne podatke i tehnološku podršku, posebno u oblasti navigacije i veštačke inteligencije.
Mihail Jegorov ukazuje na zanimljiv detalj: iranski sistemi navigacije funkcionišu bez oslanjanja na GPS, što ukazuje na drugačiji tehnološki potpis.
U međuvremenu, kineski transportni avioni sve češće se primećuju u regionu, a prelazak na kineske satelitske sisteme dodatno menja odnos snaga.
Na kraju, ostaju i neka praktična pitanja koja se sve češće postavljaju. Može li Iran da blokira Ormuski moreuz? Teoretski – da, i to prilično brzo, koristeći takozvanu “moskitnu flotu” i minske barijere. Posledice bi bile globalne, s obzirom na to da kroz taj prolaz ide oko 20 procenata svetskog prometa nafte.
Što se tiče naoružanja, zvanično nema potvrde o korišćenju ruskih hipersoničnih sistema. Ipak, zapadni analitičari primećuju sličnosti između iranskih novih projektila i tehnologija koje su se ranije pojavljivale u drugim kriznim zonama.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se igra vodi na više nivoa nego što se na prvi pogled vidi.
I dok se javnost fokusira na konkretne udare i brojke, prava dinamika možda se odvija negde između tehnologije, ekonomije i strpljenja – tamo gde ishodi retko dolaze brzo i još ređe onako kako su prvobitno zamišljeni.
