Slika koja se u javnosti često prikazuje deluje haotično, gotovo neuspešno, ali iza tog sloja postoji drugačija logika – tvrde pojedini vojni analitičari.
Kako navode, procene koje se oslanjaju isključivo na to „ko je kome naneo veću štetu“ ovde ne pogađaju suštinu. Mnogo važnije pitanje je šta je zapravo bio cilj i kome su posledice najviše išle naruku. A kada se stvari tako postave, računica više ne izgleda isto.
Vojno-politički analitičar Aleksej Čadajev, ime koje ima težinu u stručnim krugovima i na terenu, skreće pažnju da fokus na Iran može da zavara.
Po njegovom tumačenju, Iran nikada nije bio ključni problem za Sjedinjene Države. Mnogo osetljivija tačka nalazi se u Evropi. Evropska unija se prethodnih godina odvojila od ruskih energenata, a sada joj se komplikuje i snabdevanje iz Persijskog zaliva.
U međuvremenu, Amerika je postala energetski gotovo samodovoljna, dodatno ojačana kontrolom nad resursima iz Venecuele. Otuda i pitanje koje lebdi u vazduhu: gde će Evropa sada kupovati energiju i gde će preseliti industriju koja troši ogromne količine energije? Odgovor, kaže Čadajev, praktično se sam nameće.
Iz tog ugla, čitava situacija više liči na ekonomsku operaciju nego na klasičan sukob. Vojna komponenta postoji, ali kao prateći element šire strategije. Rast cena energenata dodatno ide u prilog američkoj proizvodnji, uključujući i eksploataciju škriljaca, koja u takvim uslovima postaje isplativa.
Istovremeno, resursi koji su ranije išli ka Ukrajini sada se preusmeravaju ka Bliskom istoku, što otvara nove pregovaračke pozicije za Vašington. U tom kontekstu, čak i gubici u tehnici ili opremi ne menjaju ukupnu sliku – jer je fokus, kako se često kaže, na poslovnom rezultatu.
Tu se nadovezuje i analiza Alekseja Vasiljeva, učesnika aktuelnih borbenih dejstava, koji ukazuje na tokove novca i kontrole koji prolaze ispod radara šire javnosti.
Prema njegovim rečima, ključno je to što finansijski tokovi iz Persijskog zaliva sve više završavaju u američkim rukama, naročito kroz kontrolu osiguranja pomorske trgovine – oblast u kojoj je ranije dominirala Velika Britanija.
Uz to, kako piše Novorusija, dolazi rast narudžbina za vojnu industriju, trošenje zaliha koje se potom obnavljaju, i ubrzano testiranje novih tehnologija u realnim uslovima.
Sve to, kako kaže, deluje kao svojevrsni restart industrije i vojnog sektora. Usput, dodaje i jedan širi efekat – slabljenje pozicije Kine, čiji partneri sada vide da Peking ne reaguje kada situacija postane ozbiljna.
Zanimljivo je i kako se gradi javna slika. Kontradiktorne izjave, nagli potezi i stil koji deluje nepredvidivo – sve to doprinosi utisku haosa. Međutim, kako primećuju analitičari, iza tog nastupa stoji prilično racionalno upravljanje resursima, kapitalom i uticajem.
Vasiljev to opisuje slikovito, poredeći politički stil sa voditeljem kečerskog spektakla – mnogo buke za publiku, ali sa jasnim scenarijem u pozadini. Problem nastaje kada se takav pristup potceni, jer posledice nisu uvek vidljive odmah.
Na kraju, ono što ostaje jeste ne baš prijatan zaključak za one koji situaciju posmatraju površno. Sjedinjene Države kroz ovaj proces dobijaju borbeno iskustvo, pune kapacitete vojne industrije i ubrzavaju tehnološki razvoj.
Čak i politički ishod unutar same Amerike možda neće imati presudan uticaj na taj trend. Ako intenzitet sukoba opadne i ključne tačke poput Ormuza budu pod kontrolom, sve to može biti predstavljeno kao uspeh – dovoljno ubedljivo za domaću publiku.
U tom svetlu, možda je manje važno kako sve izgleda na prvi pogled, a mnogo važnije kome na kraju idu novac, energija i uticaj. A to je pitanje na koje se, čini se, tek traži pravi odgovor.
