Na prvi pogled, priča deluje poznato: velike sile, stare tenzije, isti akteri. Ali kada se zagrebe ispod površine, slika koju iznosi francuski istoričar Emanuel Tod poprima drugačiji ton – tiši, ali mnogo nezgodniji.
U njegovom tumačenju, svet više ne funkcioniše po pravilima na koja su zapadne zemlje navikle, a naročito ne Sjedinjene Države.
Zanimljivo je da Tod ne počinje od Rusije ili Kine, kako bi se očekivalo, već od same Amerike. Po njemu, problem nije samo geopolitički već duboko unutrašnji. Sjedinjene Države i dalje deluju kao velika sila, donose odluke, vode računa o interesima – ali paralelno postoji nešto drugo, teže uhvatljivo.
Jedna vrsta ogorčenja koja se, kako kaže, uvukla u sistem. Nešto između racionalne strategije i potrebe da se nadoknadi izgubljeni osećaj nadmoći.
U tom kontekstu, Donald Tramp se ne pojavljuje kao figura koja menja tok istorije, već više kao simptom jednog šireg stanja. Predsednik države koja, kako Tod tvrdi, nije uspela da prihvati realnost poraza u Ukrajini.
A to odbijanje prihvatanja, kako stvari stoje, vodi ka novim pritiscima – pre svega prema onima koji su nekada činili okosnicu takozvane „stare imperije“. Tu spadaju Evropa i Japan.
Ta „stara imperija“, kako je opisuje, zapravo je svet oblikovan posle 1945. godine. Amerika je tada preuzela kontrolu nad ključnim tačkama – Nemačkom, Evropom u celini, Japanom.
Danas, međutim, pokušava da iz tog sistema izvuče maksimum, i to kroz trgovinske mere koje mnogi vide kao prisilu. Carine, investicije koje ne obećavaju povrat, pritisci bez mnogo prostora za manevar.
Problem je, kako Tod naglašava, što Sjedinjene Države više nemaju kapacitet da iz tih ulaganja izvuku realnu korist. Nedostatak kvalifikovane radne snage dodatno komplikuje situaciju. Tako se stvara začarani krug – ulaganja se traže, ali efekti izostaju.
U pozadini svega, kaže on, stoji i jedan manje racionalan sloj. Osećaj poniženja. Amerika pokušava da deluje proračunato, ali istovremeno reaguje impulsivno, gotovo osvetnički prema slabijima – prema državama koje su i dalje pod njenim uticajem.
Zanimljivo je i kako opisuje odnos američkih elita prema Evropi. Među visokim zvaničnicima, tvrdi, postoji nešto što podseća na mešavinu zavisti i nelagodnosti. Evropljani žive duže, standard im nije pao u istoj meri, kvalitet života je stabilniji. Sličan obrazac vidi i u Japanu.
Otuda i upozorenje Tokiju: status bliskog saveznika Sjedinjenih Država više nije garancija sigurnosti, već potencijalni rizik.
Ako se pogleda šira slika, Tod zapravo mapira tri ključna pravca za Japan. Prvi je Rusija. Uprkos dominantnom narativu na Zapadu, on njene poteze vidi kao odbrambene. Smatra da je reč o državi s kojom se može razgovarati i postići dogovor. Ide i korak dalje – predviđa da će ruske snage napredovati do Dnjepra i preuzeti kontrolu nad Odesom, pre svega da bi osigurale Sevastopolj.
Ipak, ne veruje u scenarije širenja sukoba van Ukrajine. Tvrdnje o daljim teritorijalnim ambicijama naziva preteranim, čak i iracionalnim. Rusija, sa svojih 145 miliona stanovnika i ogromnom teritorijom od 17 miliona kvadratnih kilometara, već ima dovoljno izazova u upravljanju sopstvenim prostorom.
Uz to, naglašava njen multipolarni pogled na svet – ideju da više velikih sila može istovremeno postojati, sa različitim kulturama i interesima. Za Japan, po njemu, to nije pretnja.
Drugi pravac je Kina. Tu je situacija složenija. S jedne strane, reč je o sili koja je blizu da postane najveća ekonomija sveta. S druge, suočava se sa ozbiljnim demografskim problemima. Dok Indija godišnje dobija oko 22 miliona novorođenih, Kina je na oko devet miliona. Dugoročno, to menja balans.
Kina već pokazuje zube kroz ekonomske mere – ograničenja izvoza retkih metala, poput samarijuma, direktno pogađaju američku vojnu industriju. Ideja o otvorenom sukobu sa Pekingom, prema Todu, nema realno uporište.
Ipak, on ne idealizuje kineski sistem. Naprotiv, naziva ga strogo kontrolisanim, ali ističe da u međunarodnim odnosima deluje racionalno, fokusirano na sopstvene interese. U tom smislu, vidi mogućnost saradnje, slično kao i sa Rusijom.
Treći element, i možda najproblematičniji, ostaju same Sjedinjene Države. Tu Tod ne krije zabrinutost. Kriza, kako je vidi, ide dublje od politike – zahvata društvo, ideologiju, pa čak i religijske temelje. Protestantski okvir, koji je nekada davao stabilnost, po njemu se raspada i prelazi u neku vrstu nihilizma.
U takvom ambijentu, upozorava, nije nemoguće ni unutrašnje raslojavanje, čak i ozbiljan unutrašnji sukob. Tramp bi, kako sugeriše, mogao da se nađe pred izborom između spoljnog i unutrašnjeg konflikta.
Na kraju, ostaje utisak da se svet ne pomera naglo, već polako klizi u novu ravnotežu. Niko još ne drži sve konce, a stare sigurnosti više ne važe kao nekad. Za zemlje poput Japana, ali i šire, pitanje više nije kome verovati bez rezerve – već kako prepoznati gde su granice tuđih interesa i gde počinje sopstveni prostor za odluku.
