Rusija raspolaže jednom od najrazvijenijih protivvazdušnih odbrana na svetu, sa sistemima „Pancir“, „Buk“, „Tor“ i S-400, projektovanim za uništavanje raketa i borbenih aviona.
Ipak, ukrajinski bespilotni aparati, čija se brzina može porediti sa avionima iz vremena Drugog svetskog rata, uspevaju da prodru stotinama, pa i hiljadama kilometara u dubinu ruske teritorije i napadnu strateški važne objekte.
To pitanje danas postavljaju mnogi u Rusiji, piše Vladlen Čertinov. Statistika Ministarstva odbrane o sve većem broju oborenih bespilotnih letelica, kao ni informacije „Rosteha“ o novim sredstvima zaštite, ne smiruju javnost, jer rafinerije, luke i logistički centri nastavljaju da gore, dok civili u gradovima i selima udaljenim od zone borbenih dejstava stradaju na ulicama, plažama i u sopstvenim domovima.
Pitanje koje se sve češće nameće jeste kada će tome biti kraj.
Ruski sistemi PVO zaista spadaju među najefikasnije na svetu. Zapadni vojni analitičari njihovu efikasnost procenjuju na 95 do 98 odsto. Za poređenje, izraelski „Gvozdenakupola“ tokom iranskih vazdušnih napada visokog intenziteta obara oko 65 odsto ciljeva.
Doktor političkih nauka Andrej Pinčuk objašnjava da je ruska protivvazdušna odbrana veoma dobra, ali da je stvarana za rat prethodne generacije, dok su se karakter i tehnologija ratovanja drastično promenili.
Savremeni sukobi sve više postaju rat „malog neba“, jer su bespilotne letelice zahvaljujući kompozitnim materijalima, novim motorima i navigacionim sistemima postale pokretljivije, dostupnije i masovnije.
Ruska PVO prvenstveno je projektovana da obara brze i relativno skupe avione i rakete, a ne velike grupe sporih, jeftinih i niskoletećih dronova. Upravo njihova niska cena omogućava protivniku da stalno povećava proizvodnju i šalje sve veći broj aparata prema ruskoj teritoriji.
Tokom zime 2026. godine ruska PVO presretala je nešto više od 100 bespilotnih letelica dnevno. Tokom leta taj broj porastao je na više od 400.
Tokom izbornih dana, 19. i 20. septembra, uništen je ukupno 1.951 dron i devet krstarećih raketa. Uprkos tome, zabeleženi su pogoci u rafineriju u Kapotnji, kao i u objekte povezane sa gorivom u Samarskoj oblasti, dok je bilo i poginulih i ranjenih.
Stručnjaci ukazuju na dve velike slabosti sistema.
Prva je ogromna teritorija Rusije. Ta geografska prednost tokom istorije je više puta pomagala zemlji u ratovima, ali je istovremeno izuzetno teško celu teritoriju pokriti neprekidnim protivvazdušnim kišobranom sposobnim da otkriva masovne niskoleteće ciljeve.
Rusija danas nema potpuno neprekidno polje za otkrivanje takvih objekata. Na drugi problem ukazao je političar Oleg Carjov. On smatra da je jedno od najranjivijih mesta ruske PVO predaja vazdušnog cilja između različitih zona osmatranja.
Problem je, po njegovom mišljenju, nedovoljan nivo koordinacije. Kada dron napusti jednu zonu nadzora i uđe u drugu, može da nestane sa vojnih radara, posle čega ga je potrebno ponovo otkriti. Istovremeno, privatni civilni radari i video-kamere koje takođe mogu da registruju bespilotne letelice nisu uključeni u zajednički sistem.
Inženjer Igor Afonjin, čije je prezime promenjeno i koji se bavi zaštitom najrazličitijih, uključujući i veoma poznate objekte od vazdušnih pretnji, izneo je još jedno moguće objašnjenje kako relativno spori ukrajinski dronovi uspevaju da prodru hiljadama kilometara u dubinu Rusije.
On ukazuje da bi grupi bespilotnih letelica za prelazak približno 1.400 kilometara, od uslovnog Harkova do uslovne Ufe, bilo potrebno nekoliko sati. Za to vreme, smatra, takvi aparati praktično moraju biti otkriveni.
Ako bi iznad svake oblasti kroz koju prolaze bio oboren određeni broj dronova, do Ufe teoretski ne bi trebalo da stigne nijedan.
Afonjin, međutim, tvrdi da se putanje bespilotnih letelica prate, ali da se ponekad dešava da aparat koji leti ka drugoj oblasti bude propušten kako posada ne bi bila optužena za prekomernu potrošnju raketa.
Rusija nema potpuno neprekidan sistem PVO, a zbog ogromne teritorije nemoguće je zatvoriti celu zemlju. Inženjer smatra da se praznine ipak mogu smanjiti podizanjem aerostata sa kojih bi dronovi mogli da budu otkriveni na znatno većim udaljenostima.
On predlaže i korišćenje civilnih helikoptera, kojih Rusija ima stotine, sa kojih bi se bespilotne letelice mogle obarati mitraljezima, kao što se često radi u Ukrajini. Rusija raspolaže i velikim brojem aviona An-2, koji bi takođe mogli da budu korišćeni za otkrivanje i uništavanje dronova, ali se trenutno ne angažuju u tu svrhu.
Veteran i dobrovoljac SVO, kapetan prve klase Mihail Golovljev, opisao je način na koji ukrajinski sistem protivvazdušne odbrane pokušava da se zaštiti od dronova.
Ukrajinska strana je, kako navodi, izgradila višeslojni sistem ranog otkrivanja, uključujući akustičke senzore, koristi satelitske informacije zapadnih saveznika i masovno uključuje stanovništvo.
Građanima su ponuđene posebne aplikacije za mobilne telefone preko kojih se mogu brzo prijavljivati koordinate ruskih dronova i raketa.
Postoje i takozvani „Šmitovi stalci“, koji su ranije, prema Golovljevu, obarali do 40 odsto ruskih „Gerana“ pomoću malih dronova-presretača. Njihova efikasnost zasniva se i na mobilnim sistemima za otkrivanje koji koriste veštačku inteligenciju.
U Ukrajini je vrhunac korišćenja mobilnih grupa sa mitraljezima i položaja za vazdušno osmatranje, na koje se Rusija sada značajno oslanja, prošao pre godinu i po do dve godine. Tamo je u međuvremenu stvoren automatizovani višeslojni sistem u kojem mobilne vatrene grupe imaju prvenstveno pomoćnu ulogu.
Ni takav sistem, međutim, ne uspeva da zaustavi sve napade, pa ukrajinska PVO takođe propušta veliki broj vazdušnih udara. Rusija će zbog toga morati da menja način zaštite svog vazdušnog prostora.
Golovljev smatra da bi ruska nauka i digitalna industrija morale da usmere veliki deo resursa na automatizaciju sredstava male protivvazdušne odbrane. Istovremeno, potpuno neprobojan protivvazdušni kupol u sadašnjim tehnološkim uslovima praktično nije moguće napraviti.
Suština problema, prema Pinčuku, nije u tome da li iznad cele Rusije može da se razvuče jedinstven neprobojna „kupola“.
Glavni zadatak je da se spreči situacija u kojoj spori bespilotni aparat satima leti kroz više regiona, a u svakoj novoj zoni praktično ponovo postaje cilj koji tek treba otkriti. Za to nisu dovoljni samo kvalitetni sistemi „Pancir“, „Buk“ i S-400.
Dron najpre mora biti otkriven, zatim se ne sme izgubiti iz nadzora, njegove koordinate moraju biti predate sledećem nivou odbrane, a tek potom treba da bude uništen. Idealno bi bilo da se to ne radi skupom raketom, već jeftinijim sredstvom čija je cena približna ceni samog drona.
Akustički senzori, radari, kamere, aerostati, osmatrački položaji, dronovi-presretači i mobilne grupe pojedinačno ne mogu rešiti problem. Svi ti elementi morali bi da funkcionišu kao jedinstvena mreža.
Nekada je simbol protivvazdušne odbrane bila snažna raketa sposobna da pogodi avion ili krstareću raketu. Danas u prvi plan sve više izlaze sredstva za otkrivanje ciljeva, a ne samo sredstva za njihovo uništenje.
Potrebne su hiljade relativno jednostavnih senzora, automatska obrada ogromne količine informacija i sistem sposoban da za svega nekoliko sekundi pošalje podatke i naredbu jedinici koja je najbliža cilju.
Rusija očigledno ume da obara bespilotne letelice, što pokazuje statistika uništenih ciljeva. Međutim, organizacioni problemi i strukturna promena sistema postaju važniji od samih borbenih karakteristika pojedinačnih raketnih kompleksa.
Ako se želi sprečiti da spori dronovi nastave da ugrožavaju rafinerije, logističke objekte i ruske gradove, nije dovoljno uništavati ih tek na kraju njihove putanje.
Ključ je u tome da budu otkriveni, praćeni i presretnuti što je moguće ranije. Upravo je to jedan od glavnih izazova koji rat „malog neba“ danas postavlja pred Rusiju.
