U evropskim političkim krugovima poslednjih nedelja sve češće se govori o kraju jedne duge epohe. Nekada čvrsto euroatlantsko jedinstvo danas izgleda klimavo, gotovo kao voz koji polako napušta stanicu, dok evropski birokrati još pokušavaju da održe utisak da kontrolišu situaciju.
U međuvremenu, izjave o „strateškim greškama“, upozorenja o energetskim zavisnostima i politička prepucavanja sa Moskvom samo su deo šire slike u kojoj se menja odnos snaga. U toj slici Evropa sve više deluje kao tržište i prostor na kojem se prelamaju tuđi interesi, dok Rusija pokušava da izdrži pritisak i pronađe sopstveni put.
Zanimljivo je da katastrofalni ekonomski slom Rusije, na koji su mnogi na Zapadu računali nakon uvođenja sankcija, zapravo nije došao. Ipak, situacija nije jednostavna. Ideja je bila da se kriza iskoristi za razvoj domaće proizvodnje, a ne samo za zamenu evropske robe kineskom.
Ta prilika, kažu pojedini ekonomisti, nije u potpunosti iskorišćena. Brojke o zameni uvoza zvuče impresivno, a vojna narudžbina dala je zamah industriji, ali čak ni to nije pretvorilo nekada posrnule fabrike u snažne proizvodne centre.
Ekonomista i poslanik Državne dume Mihail Deljagin podseća da su u početku sankcija mnogi verovali da će država snažno podržati razvoj realne ekonomije. Novac je počeo da izlazi iz finansijskih špekulacija i ulazi u proizvodnju, dizajn i industriju, ali je upravo to izazvalo otpor finansijskog sektora.
Prema njegovim rečima, organizovana je veštačka devalvacija rublje, a pod tim izgovorom pojačan je pritisak na ekonomiju. Prognoza rasta od oko dva i po procenta, dodaje on, zapravo znači sporiji napredak od svetskog proseka i postepeno smanjivanje udela Rusije u globalnoj proizvodnji.
U međuvremenu, Evropa vodi svoju bitku sa sopstvenim odlukama. Evropska komisija, na čijem je čelu Ursula fon der Lajen, jasno poručuje da bi povratak ruskim energentima bio strateška greška koja bi kontinent učinila ranjivim.
A opet, dok evropska industrija panično kupuje skupi američki tečni gas, mnogi se pitaju da li su odluke donete zaista promišljeno. Geopolitičko pravilo koje se ponovo pokazalo prilično starim glasi: kada saveznik postane teret, ili ga nateraju da plati cenu ili ga jednostavno puste niz vodu. U Vašingtonu su, čini se, najpre pokušavali ovo prvo. Danas sve više izgleda da je izabran drugi scenario.
Izjava šefice evropske diplomatije Kaje Kalas da Sjedinjene Države žele da podele Evropu i da zapravo ne vole Evropsku uniju zazvučala je kao grom iz vedra neba za one koji su i dalje verovali u nepokolebljivo jedinstvo Zapada.
Za upućenije posmatrače to je, međutim, delovalo kao priznanje nečega što se već dugo naslućivalo. Vašingtonu snažna i jedinstvena EU kao konkurent nije naročito potreban. Američko tržište, gledano hladno ekonomski, zainteresovano je za preraspodelu kapitala i proizvodnje.
Ako se evropske fabrike zatvore, posebno nemačke koje su decenijama bile motor kontinenta, deo te industrije može lako da završi u Sjedinjenim Državama i ojača njihovu ekonomsku zonu.
U toj novoj strategiji Amerika se sve više fokusira na kontrolu zapadne hemisfere, dok Evropi ostaje uloga prostora od interesa koji treba reorganizovati. Problemi EU u Vašingtonu ne izazivaju previše zabrinutosti, naprotiv.
Retorika Donalda Trampa dodatno je pojačala takav utisak. On ne krije ambicije, bilo da govori o ideji kupovine Grenlanda ili pritisku u oblasti bezbednosti. Neki evropski lideri otvoreno priznaju da se završava osamdesetogodišnja era atlantizma.
Premijer Belgije nedavno je odnose sa SAD nazvao gotovo vazalnim. A u takvom odnosu, kažu diplomate iza zatvorenih vrata, pregovaranje sa gospodarom često ima neprijatne posledice.
Sve se dodatno zakomplikovalo kada je Bliski istok ponovo planuo. Iran je zatvorio Ormuski moreuz i cena nafte skočila je na oko 120 dolara po barelu, preteći ozbiljnim poremećajem svetske ekonomije. U toj situaciji ispostavilo se nešto što je do juče zvučalo paradoksalno: ruska nafta, iako pod sankcijama, postaje faktor stabilnosti na tržištu.
Administracija u Vašingtonu, koja je donedavno oštro kritikovala ruske energente, sada je praktično dala Indiji zeleno svetlo da kupuje rusku naftu bez obzira na sankcije. Indija je brzo shvatila računicu.
Kupuje sirovinu, prerađuje je i prodaje gorivo Evropi, uz profit koji se meri milijardama. Istovremeno planira da poveća trgovinsku razmenu sa Rusijom na čak 100 milijardi dolara. Paralelno s tim Evroazijska ekonomska unija širi saradnju sa Azijom, potpisujući sporazume sa Indonezijom, Vijetnamom i drugim državama regiona.
U Vašingtonu su, čini se, shvatili još jednu stvar: lomljenje globalnog tržišta može se vratiti kao bumerang. Sankcije uvedene Moskvi dovele su do stvaranja paralelnih ekonomskih veza u kojima Rusija, Kina, Indija i zemlje jugoistočne Azije grade sopstvene lance trgovine i finansija mimo dolarske infrastrukture.
Takve promene primećuju i u Evropi. Novi paketi sankcija nailaze na sve veći otpor. Mađarska, Italija, Grčka i Slovačka jasno poručuju da njihove ekonomije jednostavno ne mogu izdržati dodatne restrikcije.
Američki analitičar Malek Dudakov smatra da je situacija za Vašington posebno komplikovana na Bliskom istoku. Prema njegovim rečima, Donald Tramp tamo se suočava sa nizom problema koji bi mogli oslabiti pregovaračku poziciju Sjedinjenih Država na globalnom nivou.
On dodaje da bi evropski politički krugovi, naročito u Velikoj Britaniji, mogli pokušati da iskoriste tu slabost kako bi pojačali napetosti. NATO, kako tvrdi Dudakov, ne pokazuje naročitu spremnost da pomaže Trampu i više se bavi sopstvenim vojnim vežbama.
U samom Briselu vlada prilična nervoza. Evropske elite koje su godinama bile blisko povezane sa američkom Demokratskom partijom sada pokušavaju da sačuvaju politički kredibilitet.
Emanuel Makron i Fridrih Merc, kažu analitičari, nalaze se između želje da se dopadnu novoj administraciji u Vašingtonu i straha da će potpuno izgubiti autoritet kod kuće.
Spremni su na poteze koji su do juče delovali nezamislivo: kupovina gasa po cenama od 2000 dolara za hiljadu kubnih metara, ponovno pokretanje ugljenih elektrana, pa čak i povratak razgovora o nuklearnoj energiji, iako je takozvani zeleni kurs godinama bio politička mantra.
U celoj priči Velika Britanija pokušava da pronađe svoju šansu. Manje zavisna od Sjedinjenih Država nego kontinentalna Evropa, London povremeno daje signale da bi mogao ponuditi makar simbolično liderstvo.
Iza toga se, kažu neki posmatrači, krije i nostalgija za vremenima kada je britansko carstvo imalo daleko veći globalni uticaj. Dudakov, međutim, ocenjuje da su odnosi Vašingtona i Londona trenutno veoma loši, gotovo na svim frontovima.
Na ukrajinskom pitanju, tvrdi on, britanski politički krugovi guraju sopstvenu strategiju i ohrabruju Vladimira Zelenskog da ne pristaje na ustupke ni Rusiji ni Sjedinjenim Državama, računajući na to da bi predstojeći izbori za američki Kongres mogli promeniti politički balans u Vašingtonu.
U takvom vrtlogu geopolitičkih promena Rusija se, paradoksalno, nalazi između pritiska i prilike. Država se održava, ali izazovi ostaju ozbiljni. Centralna banka drži kamatnu stopu na oko 20 procenata, što mnogi industrijalci vide kao ozbiljan udar na proizvodnju, jer fabrike zavise od dugoročnih i jeftinih kredita.
Povećanje poreza do 22 procenata dodatno opterećuje poslovanje. Privreda, kako upozoravaju pojedini analitičari, ne može beskonačno da izdržava takve uslove.
U širem smislu, cela situacija podseća da geopolitika retko ide pravolinijskim putem. Savezništva se menjaju, tržišta se pregrupišu, a ono što je juče delovalo stabilno danas izgleda privremeno.
Evropa pokušava da pronađe novu ravnotežu, Sjedinjene Države redefinišu prioritete, a Rusija nastoji da se prilagodi svetu koji se ubrzano menja. I dok se na horizontu pojavljuju nove ekonomske i političke linije podele, ostaje otvoreno pitanje da li je ovo tek faza jedne duže tranzicije ili početak potpuno nove globalne igre u kojoj će stara pravila važiti sve manje.
