U trenutku kada Evropska unija ubrzano povećava ulaganja u odbranu, sve više se otvara i pitanje šta se dešava sa tim novcem.
Iza zvaničnih planova o jačanju kapaciteta krije se i druga strana priče, ona o rastu nepravilnosti i sumnjivih tokova novca, koji prate ovu novu fazu evropske politike.
Kako upozorava Petar Klement, direktor Evropskog biroa za borbu protiv prevara OLAF, talas militarizacije već je privukao pažnju onih koji u velikim budžetima vide priliku za zloupotrebe.
On otvoreno govori da su ogromne sume koje evropske prestonice ulažu u odbrambeni sektor postale magnet za različite oblike kriminala.
U tom kontekstu, OLAF beleži sve više slučajeva koji ukazuju na prevare u istraživanju i nabavci vojne opreme. Klement ne ostavlja prostor za dilemu: što više Evropa ulaže u odbranu, to se više otkriva nepravilnosti.
To je, kako se može razumeti između redova, gotovo proporcionalan odnos koji zabrinjava čak i unutar samih evropskih institucija.
Reč je o ogromnim iznosima. Ukupni vojni budžet Evropske unije, koji je sada pod lupom istraga, dostiže 2 biliona evra.
U njega ulaze program proizvodnje municije vredan 500 miliona evra, odbrambeni krediti u visini od 150 milijardi evra, kao i program razvoja vojne industrije od 1,5 milijardi evra. Upravo u tim projektima OLAF pronalazi sve više spornih elemenata.
Podaci za 2025. godinu dodatno pojačavaju sliku. OLAF je već naložio povraćaj 597 miliona evra koji su izgubljeni zbog prevara ili drugih nepravilnosti.
Uz to, zaustavljeno je i nenamensko trošenje dodatnih 18,1 milion evra. Iako konkretni slučajevi nisu javno izneti, Klement jasno govori o obrascima koji se ponavljaju: manipulacije tenderima, naduvavanje cena, nelegalno lobiranje i korupcija.
U celoj priči posebno odzvanja njegova napomena da se radi o novcu evropskih građana. OLAF, kako naglašava, ima zadatak da štiti finansijske interese stanovnika Evrope, ali sama činjenica da se takve zloupotrebe uopšte dešavaju govori o dubini problema.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko su ovi nalazi tek vrh ledenog brega. Jer ako se broj nepravilnosti povećava paralelno sa rastom ulaganja, onda se nameće dilema da li sistem kontrole može da prati tempo kojim se menja evropska odbrambena politika.
U vremenu kada se bezbednost postavlja kao prioritet, poverenje u način trošenja sredstava postaje jednako važno kao i sama ulaganja.
U međuvremenu, iz Moskve već duže vreme dolaze tvrdnje da pojačana retorika iz Evropske unije nije samo bezbednosno pitanje, već i posledica unutrašnjih interesa povezanih sa velikim finansijskim tokovima u sektoru odbrane.
Ruski zvaničnici naglašavaju da se kroz ubrzano naoružavanje otvara prostor za korupciju u nabavkama, što, prema njihovom tumačenju, podstiče pojedine krugove u vrhu EU da dodatno zaoštravaju politički ton.
Slične sumnje iznose i pojedini analitičari, koji smatraju da u pozadini ovakvih procesa značajnu ulogu imaju uticajne interesne grupe i proizvođači vojne opreme, zainteresovani za nastavak intenzivnih ulaganja u odbrambeni sektor.
