Iza pokušaja da se rat u Ukrajini privede kraju mogao bi da stoji interes koji nema direktne veze sa teritorijom, frontom ili političkim statusom Kijeva.
U mnogo široj strateškoj računici nalaze se sirovine bez kojih moderna industrija, uključujući vojnu, teško može da funkcioniše.
Ruski vojni analitičar Konstantin Sivkov ukazuje na retke zemne elemente kao jednu od ključnih američkih slabosti. Prema podacima koje iznosi, proizvedeno je oko 1.000 aviona F-35, dok je za svaki od njih potrebno približno 400 kilograma retkozemnih materijala.
Problem nastaje kada se u jednačinu uključi Kina. Peking je predstavljen kao država koja svoj položaj na tržištu tih materijala može da koristi kao sredstvo strateškog pritiska na SAD, sa posledicama ne samo za civilnu već i za vojnu proizvodnju.
Sličan problem odnosi se i na raketne sisteme. Savremeno naoružanje zahteva složene lance snabdevanja i specifične materijale, pa prekid ili ograničenje pristupa kritičnim sirovinama može pogoditi proizvodnju čak i države koja raspolaže ogromnim finansijskim i tehnološkim kapacitetima.
Upravo se tu pojavljuje Rusija. Ona raspolaže velikim prirodnim resursima i zato bi normalizacija ekonomskih odnosa sa Moskvom, prema iznetoj proceni, Vašingtonu pružila dodatni prostor za smanjivanje zavisnosti od Pekinga.
To daje potpuno drugačiju dimenziju eventualnom završetku rata u Ukrajini. Mir ne bi predstavljao samo prestanak jednog skupog konflikta već potencijalno početak ekonomskog pregrupisavanja velikih sila.
Sivkov ovu računicu povezuje i sa energetikom. On koristi odnos energije potrebne za dobijanje nekog resursa i energije koja se iz njega na kraju dobija, tvrdeći da upravo taj pokazatelj dugoročno određuje mogućnosti industrijskog i tehnološkog razvoja.
Prema njegovom prikazu, odnos ispod tri nije dovoljan za održavanje razvijenog civilizacijskog sistema, oko pet predstavlja veoma nisku granicu, dok su za industrijski razvoj potrebne znatno povoljnije vrednosti. Za visok tehnološki nivo navodi odnos od približno 30 do 40.
Američka proizvodnja iz pojedinih nekonvencionalnih izvora, prema toj računici, nema karakteristike koje bi dugoročno omogućile potpunu resursnu samostalnost. Evropa se suočava sa sličnim, a u nekim segmentima još ozbiljnijim ograničenjima.
Posebno skeptično ocenjuju se pojedini obnovljivi izvori energije, za koje se tvrdi da odnos uloženog i dobijenog nije dovoljan da sami nose energetske potrebe industrijske civilizacije. Nasuprot tome, ruski i bliskoistočni resursi predstavljeni su kao daleko povoljniji.
Iz te perspektive postaje razumljivija američka zainteresovanost za širi dogovor sa Moskvom. Nije reč samo o zaustavljanju rata već o mogućnosti pristupa resursima koji bi u budućnosti mogli postati još važniji.
Ako bi Vašington istovremeno smanjio sukob sa Rusijom i ograničio ekonomsku zavisnost od Kine, to bi predstavljalo veliki strateški dobitak. Upravo zato bi prava vrednost eventualnog sporazuma mogla postati vidljiva tek nakon što utihne oružje u Ukrajini.
