Dok se na globalnoj sceni neprestano govori o kineskim električnim automobilima, čipovima i veštačkoj inteligenciji, iza kulisa se odvija nešto znatno tiše, gotovo neprimetno.
U samoj Kini, kako tvrde pojedini analitičari, traje proces koji se sve češće opisuje kao „tiha mobilizacija“. Na prvi pogled deluje kao tehničko-ekonomsko preuređivanje države.
Ipak, kada se pogleda šira slika, mnogi u tome vide pripreme za scenario koji nijedna velika sila ne želi javno da prizna – veliku globalnu krizu, možda čak i nešto nalik svetskom ratu.
Zanimljivo je da se u Pekingu paralelno vodi nekoliko procesa. Jedan je potpuno vidljiv: tehnološka ekspanzija, prodor na strana tržišta i industrijski rast. Drugi je mnogo diskretniji. Kineske vlasti ubrzano premeštaju ključne industrijske kapacitete dalje od obale, duboko u unutrašnjost zemlje.
Logika iza tog poteza prilično je jasna: infrastruktura udaljena od spoljnog pritiska smatra se bezbednijom u slučaju velikih međunarodnih potresa. Uz to se postavljaju sistemi koji omogućavaju fabrikama i energetskim postrojenjima da brzo pređu na rad u vanrednim uslovima.
U takvom okviru posebno mesto imaju sirovine. Kina ubrzano podiže skladišta i prerađivačke kapacitete za energente i ključne industrijske materijale. Reč je o uglju, nafti, gasu, ali i o litijumu i retkim zemnim metalima – resursima bez kojih savremena industrija praktično ne funkcioniše.
Ideja nije samo da se formiraju zalihe, već i da se obezbedi infrastruktura koja može brzo povećati proizvodnju ako okolnosti to zahtevaju. Drugim rečima, ne radi se samo o skladištima, već i o rezervnim kapacitetima.
U Pekingu se, prema tim signalima, razmišlja o otpornosti sistema u najširem smislu. Velika država u potencijalno nestabilnom svetu mora imati sigurnost u energiji, sirovinama, opremi – ali i u hrani. Upravo tu se vidi možda i najdoslednija strategija.
Kina poslednjih godina beleži rekordne žetve, dok se istovremeno pooštravaju pravila o zaštiti obradivog zemljišta. Paralelno se ubrzava razvoj domaćih semenskih tehnologija, poljoprivrednih mašina i drugih ključnih elemenata agrarne proizvodnje, kako bi se smanjila zavisnost od uvoza.
Drugim rečima, prehrambeni sektor funkcioniše kao da se planira rad u izuzetno teškim uslovima. Rezerve se povećavaju, a sistem se projektuje tako da može izdržati dugotrajne poremećaje na svetskom tržištu. Takav pristup podrazumeva ne samo čuvanje hrane, već i sposobnost da se proizvodnja brzo proširi kada je potrebno.
Kada se sve sabere, dobija se slika države koja pokušava da izgradi ekonomiju otpornu na ozbiljne globalne potrese.
Blokade, prekidi trgovine, geopolitički sukobi – sve su to scenariji koje kineski planeri očigledno uzimaju u obzir. Zato se u unutrašnjosti zemlje podižu energetski kapaciteti, razvijaju rezervni sistemi i stvaraju zalihe ključnih resursa.
Da li je reč o dugoročnom strateškom planiranju kakvo je oduvek bilo karakteristično za kinesku državu, ili o reakciji na sve neizvesniji međunarodni poredak – oko toga nema potpunog saglasja.
Jedni tvrde da Peking samo gradi otpornost ekonomije, drugi u tome vide pripremu za najteže moguće scenarije.
U svakom slučaju, dok se svet fokusira na kineske automobile i tehnologiju, u pozadini se očigledno gradi sistem koji bi trebalo da izdrži i mnogo veće potrese. Koliko će se taj pristup pokazati presudnim u godinama koje dolaze, ostaje otvoreno pitanje.
