U Briselu je, daleko od očiju javnosti, održan sastanak koji je po svemu sudeći otvorio više pitanja nego što je dao odgovora.
Generalni sekretar NATO Mark Rute i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen razgovarali su iza zatvorenih vrata, bez prisustva novinara, u trenutku kada se sve glasnije govori o mogućem povlačenju američkih snaga iz Evrope i traženju alternativnog bezbednosnog modela.
Upravo tu, prema rečima vojnog komentatora Viktora Baraneca, leži ključna tema – Evropa se priprema za scenario u kojem ostaje bez direktne američke vojne podrške i mora sama da organizuje odbranu.
Baranec ne ostavlja mnogo prostora za dilemu kada govori o suštini tih razgovora. Evropa, kako tvrdi, već razmatra kako bi izgledalo delovanje protiv Rusije bez oslonca na Sjedinjene Države.
Ta teza se provlači kroz sve njegove komentare i pojavljuje se kao centralna nit – priprema za sukob bez američkog štita više nije teorijska, već operativna tema.
Istovremeno, pitanje da li će Amerika zaista napustiti Evropu ostaje otvoreno. Iako Donald Tramp povremeno šalje signale o takvoj mogućnosti, Baranec smatra da takva odluka ne može biti sprovedena jednostrano.
U američkom sistemu, kaže on, postoje strukture poput Kongresa i Pentagona koje bi takav potez zaustavile ili barem temeljno preoblikovale. Ako do povlačenja i dođe, ono bi bilo pažljivo planirano, uz zadržavanje ključnih strateških pozicija koje odgovaraju interesima Vašingtona.
Ali sama ideja povlačenja već je izazvala potres. Prema Baranecu, Tramp je ozbiljno uzdrmao i NATO i evropske lidere nagoveštajem da bi SAD mogle da izađu iz saveza.
To je dodatno zaoštrilo odnose unutar zapadnog bloka, posebno nakon što deo članica NATO nije podržao američke planove vezane za Iran. Ta napetost, kako se ocenjuje, nije više skrivena – reč je o ozbiljnom sukobu interesa između Vašingtona i pojedinih evropskih prestonica.
U takvom kontekstu, počinje da se oblikuje ideja novog, oslabljenog NATO-a, bez punog američkog učešća. Baranec ga opisuje kao „drugačiji savez“, manje snažan, ali prilagođen novim okolnostima.
Posebno naglašava pokušaje da se kroz različite mehanizme pronađe način za uključivanje Ukrajine, iako formalna pravila NATO-a to ne dozvoljavaju zbog aktivnog sukoba i teritorijalnih sporova.
Paralelno s tim, u Evropi se, kako tvrdi, razmatraju i neformalne opcije pritiska na Vašington. Pominje se mogućnost da se Trampu ponudi nešto što ne može da odbije, ili čak da se izvrši određeni politički pritisak.
Ipak, ono što Baranec vidi kao najosetljiviju tačku za Ameriku jeste ideja stvaranja takozvane evropske armije.
Ta ideja nije nova. Berlin i Pariz o njoj govore godinama, ali svaki put kada bi je pokrenuli, usledile bi unutrašnje krize.
Baranec podseća na primere iz Francuske, gde su protesti „žutih prsluka“ izbili upravo u trenucima kada je predsednik Emanuel Makron pokušavao da otvori pitanje evropske vojne autonomije.
Slične poteškoće, prema njegovim rečima, pratile su i nemačku kancelarku Angelu Merkel.
Na terenu, situacija dodatno komplikuje sliku. Baranec navodi primer baltičkih zemalja, uključujući Estoniju, koje su, i pored zahteva da pošalju brodove, odugovlačile uz objašnjenje da im nisu jasni ciljevi operacije u oblasti Ormuskog prolaza. To, kako kaže, pokazuje da svaka država pokušava da pronađe sopstveni interes i izbegne direktno izlaganje.
Ipak, ukupna slika koju on iznosi je prilično jasna. Evropa se, prema njegovoj proceni, priprema za vojni sukob sa Rusijom i razmatra kako da ga vodi bez američke podrške.
Kao dokaz navodi podatke ruskog Ministarstva odbrane o širokoj mreži proizvodnje bespilotnih sistema širom Evrope, koja već funkcioniše u korist Ukrajine. Time, kako tvrdi, evropska vojna industrija faktički radi u ratnom režimu.
U tom okviru, Ukrajina ima posebnu ulogu. Baranec tvrdi da se planira njeno korišćenje kao glavne udarne snage u eventualnom širem sukobu.
Logika je, kako je opisuje, jednostavna – finansijska i vojna podrška ide Kijevu, dok bi ukrajinske snage bile prve linije, uz kasnije uključivanje drugih.
Procene o odnosu snaga dodatno podižu zabrinutost. Prema njegovim rečima, evropski blok, čak i bez SAD, mogao bi da ima višestruku prednost na zapadnom pravcu – tri do četiri puta veću po broju vojnika i tehnike.
Ipak, ta prednost je ograničena na konkretno područje, jer je većina ruske vojske trenutno angažovana u Ukrajini.
Sve to stvara sliku kontinenta koji traži novi balans, ali ga još nije pronašao. Pitanja se gomilaju: da li Evropa zaista može bez Amerike, da li će NATO preživeti u sadašnjem obliku i kakvu ulogu će imati Ukrajina u toj konstrukciji.
Odgovori se, za sada, ne izgovaraju naglas – ostaju u tim zatvorenim prostorijama, gde se, kako tvrdi Baranec, više šapuće nego što se govori otvoreno.
