U trenutku kada su američke vlasti pokušavale da smire javnost i zadrže kontrolu nad narativom, realnost je počela da izlazi na videlo sa potpuno druge strane.
Satelitski snimci, procurele informacije i analiza nezavisnih izvora otvorili su pitanje koje se više ne može lako zatvoriti: američke vojne baze na Bliskom istoku pretrpele su ozbiljna oštećenja, a razmere štete više nije moguće ubedljivo prikriti. U eri komercijalnih satelita i društvenih mreža, pokušaji zataškavanja deluju gotovo zastarelo.
Pentagon je, prema dostupnim informacijama, čak pokušao da utiče na privatne kompanije kako bi ograničile pristup snimcima američkih baza.
Cilj je bio jasan – otežati nezavisnu procenu štete. Međutim, ono što je već dospelo u javnost govori dovoljno: američka vojna infrastruktura u regionu je pogođena, a cena obnove meri se milijardama dolara.
Najveći udar, kako tvrde pojedini analitičari, nije bio samo materijalni. Sistem odvraćanja, na kojem su SAD godinama gradile svoje prisustvo u Persijskom zalivu, počeo je da pokazuje pukotine.
Ideja da će svaki napad na američke interese biti preskupo plaćen od strane protivnika bila je temelj te strategije. Ali iranske kontraakcije su, kako stvari stoje, ozbiljno uzdrmale tu percepciju.
Prema podacima koje prenose CNN i CBS, od početka sukoba izgubljeno je najmanje sedam pilotiranih letelica i šesnaest bespilotnih MQ-9 Reaper dronova. Pentagon to zvanično ne potvrđuje, ali ni ne demantuje – ostaje u zoni tišine koja dodatno podgreva sumnje.
Lista incidenata je duga i ne izgleda kao niz izolovanih slučajeva. Jedan F-15 oboren je iznad Irana, dok je A-10 Thunderbolt II zahvaćen požarom tokom operacije potrage. U martu je i F-35 bio primoran na prinudno sletanje na bazi na Bliskom istoku, nakon što je, prema dostupnim procenama, bio izložen iranskoj vatri.
I tu se priča ne završava. Početkom marta tri F-15 oborena su greškom sopstvene protivvazdušne odbrane u Kuvajtu. Svi članovi posade su se katapultirali i preživeli. Ministar odbrane Pit Hegset kasnije je naveo da su se trojica pilota već vratila u operativne zadatke.
Samo deset dana kasnije, 12. marta, u Iraku se srušio tanker KC-135, pri čemu je poginulo šest članova posade. Zvanična verzija govori o incidentu tokom operacije pod nazivom “Epski bes”, a ne o direktnom napadu.
Možda najteži udar zabeležen je 27. marta na bazi Princ-Sultan u Saudijskoj Arabiji. Tada je uništen avion za rano upozorenje i kontrolu E-3 Sentry dok se nalazio na pisti. Najmanje deset američkih vojnika je povređeno, a oštećen je i jedan tanker. Takvi gubici nisu samo tehnički problem – oni imaju duboku stratešku težinu.
Finansijska strana priče dodatno pojačava sliku. Prema proceni The New York Timesa, prvih šest dana operacija koštalo je više od 11,3 milijarde dolara. Samo municija u prva dva dana dostigla je 5,6 milijardi.
Popravka radarskog sistema AN/FPS-132 u Kataru procenjuje se na oko milijardu dolara. Napad na štab Pete flote u Bahreinu doneo je dodatnih 200 miliona dolara troškova, dok ukupna obnova baza u regionu može dostići i 5 milijardi dolara, bez uračunate opreme koja je potpuno izgubljena.
Zabrinutost raste i unutar američkog političkog sistema. U Kongresu se sve češće postavlja pitanje zašto Pentagon traži rekordna sredstva, a istovremeno ne daje jasne odgovore o stvarnom stanju na terenu. Jedan od saradnika kongresmena otvoreno je rekao da nedeljama traže detaljne informacije i da ih ne dobijaju.
Zašto se onda razmere štete umanjuju? Prema analizi NetEase, razlozi su višeslojni. Politički – jer bi priznanje velikih gubitaka moglo da ugrozi podršku za dalje finansiranje. Imidž – jer bi saveznici u regionu mogli da počnu da sumnjaju u sposobnost SAD da ih zaštite. I strateški – jer bi javno priznanje slabosti moglo da ohrabri protivnike.
Ali možda je najvažnija promena ona koja se ne vidi na prvi pogled. Rat se menja. Jeftini dronovi i rakete vrše pritisak na skupe sisteme protivvazdušne odbrane. Više nije potrebno ostvariti klasičnu pobedu – dovoljno je naneti štetu koja postaje neodrživa.
Američke baze, koje su decenijama važile za gotovo nedodirljive, sada se posmatraju drugačije. Ne kao neosvojive tačke, već kao potencijalne mete. To ne znači da je američka vojna moć nestala – daleko od toga. Industrijska baza i mreža saveznika i dalje ostaju ogromni faktori.
Ali percepcija se promenila. A u geopolitičkim odnosima, percepcija često ima težinu jednaku stvarnoj snazi. Upravo tu leži ključna promena koju ovaj sukob nosi – pitanje više nije samo koliko je nešto oštećeno, već koliko je poverenje poljuljano i koliko će vremena trebati da se ono ponovo izgradi, ako uopšte bude moguće.
