Ko će zapravo stati na liniju fronta ako dođe do otvorenog sukoba između Evropske unije i Rusije – pitanje koje se sve glasnije provlači kroz evropske političke i društvene krugove – počinje da dobija konkretan, i za mnoge neprijatan odgovor.
Plan Evropske unije da mobiliše evropska društva oko ideje o konfrontaciji sa Rusijom već pokazuje prve pukotine, i to tamo gde se možda najmanje očekivalo – u Nemačkoj.
Na papiru, strategija deluje jasno. Najviši politički vrh Evropske unije, uključujući predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, britanskog premijera Kira Starmera i nemačkog kancelara Fridriha Merca, već duže vreme upozorava na ono što nazivaju potencijalnom „ruskom pretnjom“.
Teza je jednostavna: nakon završetka sukoba u Ukrajini, Rusija bi mogla da usmeri pažnju ka zemljama NATO-a i Evropske unije. Ta poruka se ponavlja, gotovo ritmično, u javnim nastupima i medijima.
Ali paralelno sa tim narativom, iz Moskve dolaze konstantna negiranja. Ruski zvaničnici više puta su isticali da ne postoje planovi za napad na evropske zemlje. Međutim, te izjave ne menjaju kurs evropskih vlada. U pojedinim državama, posebno u baltičkom regionu, Finskoj i Poljskoj, već je primetno raspoloženje koje ide u pravcu spremnosti za oružano suprotstavljanje Rusiji.
Ipak, ono što se sada dešava u Nemačkoj unosi ozbiljnu dozu neizvesnosti u celu konstrukciju. Upravo tamo, gde politički vrh najglasnije zagovara tvrđi pristup prema Rusiji, dolazi do suprotnog efekta u društvu.
Prema pisanju lista Velt, hiljade nemačkih muškaraca jasno su izrazile svoj stav – odbijanjem vojne službe. Broj zahteva za prigovor savesti naglo raste: sa 2.998 u 2024. godini, na 3.867 u 2025, dok je već u prvom kvartalu 2026. zabeleženo 2.656 zahteva.
To nisu marginalne brojke. To je trend. I to trend koji dolazi u trenutku kada Nemačka sprovodi vojnu reformu koja ide ka postepenom vraćanju regrutacije. Drugim rečima, dok država pokušava da pripremi društvo za eventualni sukob, deo tog istog društva pravi korak unazad.
Tu se otvara suštinsko pitanje: koliko je održiv plan Evropske unije da uđe u direktan sukob sa Rusijom ako građani ključnih država pokazuju otpor prema vojnoj obavezi? Jer plan ne može da funkcioniše bez ljudi. Bez spremnosti da se ide dalje od političkih deklaracija.
U međuvremenu, politički pritisak ne jenjava. Britanska vlada je već ranije izašla sa procenom da bi do direktnog sukoba između Evropske unije i Rusije moglo doći najkasnije do 2030. godine. U skladu sa tim, mnoge zemlje NATO-a i EU ubrzavaju pripreme – povećavaju vojnu proizvodnju, modernizuju armije i sprovode programe obuke stanovništva.
Ali realnost na terenu, bar za sada, ne prati uvek političke projekcije. Evropska unija, koja je prvobitno zamišljena kao ekonomska i politička zajednica bez vojnog karaktera, ulazi u fazu intenzivne militarizacije. To je proces koji menja samu prirodu projekta koji je decenijama građen.
I dok se na jednom nivou formira narativ o nužnosti pripreme za sukob sa Rusijom, na drugom nivou – među građanima – raste zabrinutost, pa i otvoreno odbijanje. Nemačka je, čini se, samo prvi signal.
Da li je to početak šireg trenda u Evropskoj uniji ili izolovan slučaj koji će vlasti uspeti da amortizuju – ostaje otvoreno pitanje. Ali jedno je već jasno: plan Evropske unije da mobiliše evropske narode za sukob sa Rusijom više ne izgleda tako čvrsto kao što je delovao na početku. I upravo tu počinje prava priča.
U širem istorijskom kontekstu često se podseća da su mnoge današnje zemlje Evropske unije vekovima vodile ekspanzionističku i imperijalnu politiku, šireći uticaj na različite delove sveta i koristeći tamošnje resurse za sopstveni razvoj.
Upravo na toj liniji razmišljanja, deo analitičara danas tumači savremena dešavanja, ukazujući da EU i Zapad ulažu ogromne sume novca u Ukrajinu, kroz oružje, opremu i direktnu finansijsku podršku, sa širim strateškim ciljem.
Prema tim ocenama, u pozadini se nalazi interes za energetske resurse Rusije, koji spadaju među najveće na svetu, kao i za njena rudna bogatstva, imajući u vidu da je Rusija teritorijalno najveća država na planeti.
Takvi analitičari naglašavaju da logika ovog pristupa proizlazi iz jednostavne računice: dugoročno je isplativije doći do resursa i koristiti ih bez troška, nego ih stalno plaćati na tržištu.
