Liberalni sistem koji je istorijski toliko istrošen da više nema veze s narodom i u kom je moć izvan države, u korporacijama, digitalni koncentracioni logor i tehnofeudalizam – ovako stanje zapadnih društava opisuju sociolozi dr Slobodan Reljić i dr Zoran Stojiljković.
Zato ih uopšte ne čude protesti koji mesecima potresaju mnoge zemlje EU.
U Francuskoj na protestima lupaju o šerpe zbog odluke vlasti da podignu starosnu granicu za odlazak u penziju na 64 godine, u Nemačkoj se bune zbog rasta životnih troškova, a sporadičnih štrajkova bilo je i u Belgiji, Grčkoj…
Sve više razloga za proteste
Inflacija zemljama EU ide u kombinaciji s energetskom krizom, pri čemu je ukinuta tzv. mobilna skala gde rast cena prati rast zarada. Evrostat je izašao s podacima: nema nijedne zemlje EU u kojoj rast zarada nije duplo manji nego što je inflacija, objašnjava Stojiljković razloge za proteste, ističući da su posebno otišli u nebo troškovi energije, hrane, stanovanja.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
„Ima dubokog razloga za nezadovoljstvo, protesti su dosta česti i nepovezani ali uspešne strategije promena nema. A na promenu strategije čeka se decenijama“, kaže ovaj sociolog.
[adsenseyu1]
Reljić ukazuje da je pritom značajno derogirana uloga sindikata. U situaciji kad radnička klasa više ne postoji u klasičnom smislu, bar ne na Zapadu, uloga sindikata je potpuno inferiorna i svodi se na „udruženja građana“ koja se formiraju po tačno određenim principima koje opet prave oni koji vladaju tim društvom – a zakone, kako kaže, prave bogati.
Sindikati se, primećuje Stojiljković, oslanjaju samo na pregovaračke taktike gde su oni mlađi i slabiji partner, na dijalog koji počinje da liči na beskrajno moljakanje milostinje. Uz to postoji problem odsustva elementarne mogućnosti da se sindikalno organizujete.
Doba poslova „na 10 minuta“
„Promena je fantastična, jer vi sad imate potpuno izmenjeni obrazac. Umesto da imate klasičnog poslodavca, vi imate odnos potpune individualizacije, gubljenja logike kolektivnog organizovanja i identiteta koji imaju sindikati. U doba gigaekonomije, ili „ekonomija tezgarenja“, čuvena je fraza – najviše volim da te uposlim na 10 minuta i da te posle zaboravim. Tako da je komplikovano danas biti u poziciji sindikata koji ipak grade neku lepezastu ali kolektivnu strategiju s ciljem da obezbede solidarnost u svetu u kome je solidarnost poražena vrednost“, nabraja probleme sindikalnog organizovanja naš sagovornik.
[adsenseyu4]
Sliku alarmantnog položaj zaposlenih Reljić dopunjava konstatacijom da se kapitalizam danas pretvara u digitalni koncentracioni logor.
„Vi imate svoju karticu na kojoj držite svoje pare, a ulazimo u stanje u kom banke raspolažu i onim što ste vi zaradili. I ti njima predaješ ne samo svoje pare nego i svoju slobodu da živiš. Mi živimo u takvom kapitalizmu“, ističe on.
A u takvoj situaciji sindikat koji bi trebalo da bude „iz peta“ protiv takvog sistema zapravo samo traži za sebe, slikovito kaže Reljić, jedan odsto zarade više, a oni koji odlučuju stvar rešavaju besomučnim štampanjem novca.
„Šta je sad tzv. ekonomska reforma u SAD – odštampaš šest hiljada milijardi, pa hajde još ćemo dva biliona, pa hajde da pomognemo Ukrajini. I kad kažu da će ti povećati platu to je već potrošeno. Na Zapadu se više ništa ne isplati sem štampanja novca, nikakva proizvodnja,“ upozorava sociolog.
Ko su kapoi u digitalnom koncentracionom logoru
Istovremeno, u tom „digitalnom koncentracionom logoru“, razvija dalje metaforu ovaj sociolog, postoje kapoi, a to su menadžeri – za razliku od starog kapitaliste koji je često poznavao svoje radnike, današnji vlasnik ima menadžera kome daje platu da bude u stvari gonič robova, a radnici su za njega samo broj.
Kad je reč o ulozi države, njen uticaj je ograničen jer je glavna moć izvan nje, smatra Reljić i navodi primer krupnih kompanija poput Blekroka koji je najveći vlasnik penzionih fondova u svetu.
Uz sve to idu, kako ističe Stojiljković, gotovo perverzne socijalne razlike: postoji osam ljudi koji su super bogati, oko 2200-2300 multimilijardera, a s druge strane, polovina planete koja nema nikakvu ušteđevinu.
„Šta je onda konačni proizvod: da imate ne Orvela, nego Hakslija“, kaže sociolog, imajući u vidu prikaz distopije iz romana ovog američkog pisca„Vrli novi svet“ .
Dolaze promene
Sagovornici Sputnjika se ipak slažu da slika radničkih prava i pored svega nije tako crna jer, kako ističu, nalazimo se u trenutku kad takva vrsta odnosa više ne može da opstane.
„Liberalno društvo ne može da ponudi više nijednu vrednost“, uveren je Reljić.
On ističe da je jedna od posledica ukrajinske krize, osim dešavanja na frontu, i proces koji menja svet, u tom smislu da sad odjednom BRIKS, blok u koji do pre pet godina niko nije smeo da se učlani, sad ima 19 zemalja a verovatno će ih biti i devedeset kao „gard protiv države koja maltretira čitav svet poslednjih tridesetak godina“.
Da bi se solidarnost vratila, društvo mora biti promenjeno, veruje ovaj sociolog.
Ima jako puno ideja, kaže Stojiljković, ali te ideje koje nisu u interesu najbogatijih ne šire se tako lako.
„Klasična liberalna priča još uvek ima neku ljušturu, neku vrstu okvira. Ali kombinacijom krize dolazite u situaciju da stvar puca. I ako spojite sliku drugačijeg sveta, i ako proizvedemo neku vrstu mobilizacije iz očaja, besa, osećaja izgubljenog ponosa onda nešto može da se menja.
Ako se to menja na različitim mestima u svetu onda je moguće zaustaviti se pred ponor i shvatiti da ne možete baš da kolonizujete i Rusiju, i svet, i da uđete u obračun sa Kinom nego morate da malo izvršite preraspodelu ako hoćete da preživite“, zaključuje sociolog.
Tanja Trikić (Sputnik)
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
[adsenseyu4]
