Piše: Nikola Vrzić
Kada su se, 11. januara 2010. godine, u Briselu sastali balkanski izaslanici zemalja Kvinte – SAD, Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije – i predstavnici Saveta EU, dogovarali su se kada će od Srbije, uslovljavajući je njenim EU integracijama, zahtevati da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, a kada će od nje zatražiti i da formalno prizna nezavisnost Kosova, ostalo je zabeleženo u poverljivoj američkoj diplomatskoj depeši pod oznakom 10BRUSSELS85.
Tadašnji dogovori naših zapadnih prijatelja sada se bliže svojoj finalizaciji.
EU STRATEGIJA
Kroz desetak dana naime, 6. februara tačno u tri sata po podne, tokom plenarne sesije Evropskog parlamenta u Strazburu biće obelodanjen dokument Evropske komisije o mogućem proširenju Evropske unije pod poetičnim naslovom „Verodostojna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“.
O ovom dokumentu govori se već neko vreme – spominjali smo ga i na stranicama „Pečata“ – a u njegovu radnu verziju uvid su do sada imali hrvatska novinska agencija „Hina“, agencija „Rojters“, briselski portal „Juropien vestern Balkans“, pre njih i prištinska „Koha ditore“ i zagrebački „Jutarnji list“.
Svi pišu potpuno isto, i spominju dve godine, 2019. i 2025. Mnogo nam je važnija, ne samo zato što je mnogo bliža, 2019, ali najpre samo reč-dve o 2025, koja je u dokumentu označena kao godina u kojoj bi Srbija i Crna Gora, kao dve zapadnobalkanske države koje su najdalje odmakle na svom EU putu, mogle da postanu članice ove organizacije.
Ta 2025. nije, kao što bi površnijim konzumentima vesti moglo da se učini, godina u kojoj će Srbija i Crna Gora postati članice EU – niti im se igde garantuje da će članice ikada i postati – već je samo reč o „indikativnom datumu, koji jeste realističan ali je takođe veoma ambiciozan“, kako je to priznao EU komesar za pregovore o proširenju Johanes Han. Drugim rečima, ukazuje Tobi Fogel iz Saveta za demokratizaciju politike – tink-tenka među čijim su partnerima Fond braće Rokfeler, Fondacija za otvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji…, što će reći, organizacije koje nimalo nisu evroskeptične nego su naprotiv veoma zainteresovane za EU propagandu – ovo je samo „najoptimističkija mogućnost“, a Evropska komisija „ponovo nije uspela da razvije odgovarajući, strateški pristup Balkanu“.
Tako da se o 2025. uopšte i ne može ozbiljno razmišljati, pošto je ionako reč o više-manje proizvoljnom datumu umesto kog je mogao da bude i bilo koji drugi. Uostalom, ako se iko još ozbiljno nada da bi Srbija zaista mogla da postane članica EU a da za to nije profesionalno zainteresovan i dobro plaćen, dovoljno je da pogleda deo koalicionog sporazuma dve vodeće nemačke partije koji govori o budućnosti EU; ne samo da se nikakvo dalje proširenje Evropske unije tamo ne spominje ni rečju nego se ni rečju ne govori ni o bilo čijoj perspektivi da jednog lepog dana postane član Unije. I toliko o tome.
KOSOVO U UN
Stvari, međutim, stoje mnogo drugačije kada je reč o 2019. godini. „Srbija i Kosovo najkasnije do ovog roka“ – do kraja 2019. godine – „moraju da postignu sveobuhvatnu normalizaciju odnosa“, citirali su mediji (ne)objavljeni izveštaj Evropske komisije o nama. „Za trajnu stabilnost u regionu potrebna je puna i sveobuhvatna normalizacija odnosa Beograd–Priština. Sveobuhvatna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova, u obliku pravno-obavezujućeg sporazuma, hitno je potrebna i ključna je za evropsku perspektivu i Kosova i Srbije kao i regiona u celini“, citirala je agencija „Hina“.
A sveobuhvatna normalizacija odnosa, ukazali smo već više puta na razjašnjenje nemačkog ambasadora u Beogradu Aksela Ditmana, podrazumeva (i) ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Pa zato i rekosmo da je otpočela finalizacija onog briselskog dogovora iz 2010. o čijem nas je postojanju izvestio „Vikiliks“. Najpre ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, a onda i priznanje Kosova; sada je na redu ovo prvo.
Ali nije baš sve sasvim crno. U zamenu za odricanje od Kosova i Metohije možda ćemo, naime, dobiti jeftiniji roming. „Spominje se i mogućnost smanjenja rominga za mobilnu telefoniju za zemlje Zapadnog Balkana“, prenosi hrvatska novinska agencija ovaj primamljivi detalj evropske ponude Srbiji.
U svakom slučaju, da rezimiramo ovaj deo priče, na Zapadu je, na mestu koje je za to nadležno, pritisnuto dugme za akciju i odlučeno da se ubrza proces koji treba da dovede do konačnog slamanja Srbije i njenog podvođenja njihovom interesu, a time i potpuna eliminacija uticaja Rusije na ovim prostorima koja ih naročito zanima. Kosovo i Metohija treba da budu ritualna žrtva okupaciji Srbije koja se lažno predstavlja kao njen evropski put. Uostalom, to više-manje priznaje i sam dokument koji će biti predstavljen 6. februara: „Pridruživanje Evropskoj uniji je izbor. Za to je potreban politički i društveni konsenzus i podrška naroda dušom i srcem. Ne može biti dvosmislenosti kod čelnika u pitanju gde pripada Zapadni Balkan i u kom pravcu ide.“
PRIJATELJSKI SAVETI
A pošto je već potrebno da sopstvenu predaju naš narod podrži i srcem i dušom, prijateljskim rečima nam se obratio francuski ambasador u Beogradu Frederik Mondoloni, poručivši da Francuska „bez ikakvog dvoumljenja, 200 odsto“ podržava ulazak Srbije u EU, da „neće biti integracije Srbije u EU bez sporazuma o Kosovu“, ali i da tog kosovskog tereta zapravo ne treba da se ratosiljamo da bismo „zadovoljili EU, već radi sopstvene budućnosti, kako bi mir vladao u regionu, da bi se odvijale ekonomske aktivnosti i da naša i vaša deca mogu da kažu da su aveti prošlosti iza nas“.
I taj bi savet, da se samozadovoljimo amputacijom dela naše zemlje, možda i mogao da se shvati kao prijateljski sve i ako je pogrešan, da nam u svežem sećanju nisu agresija 1999. godina, sankcije uvedene pod lažnim izgovorom i sva ostala slična prijateljska dela u kojima je bez primedbi saučestvovala i Francuska; tako da smo ipak skloniji uverenju da nas Njegova ekselencija laže kada nam kaže da nam je prijatelj, i da tim lažima pokušava da nas ubedi da postupimo u skladu s interesom njegove zemlje. U krajnjoj liniji, upravo mu rad u interesu njegove zemlje i jeste u opisu radnog mesta, a ne prijateljski rad u korist naše zemlje, i nema ljutnje.
Ljutnju pak ne mogu a da ne izazovu drugi agenti tuđeg interesa koji obitavaju u našem javnom prostoru; i zbog svog rada u korist njihovog interesa i naše štete, ali i zato što nam usput vređaju elementarnu inteligenciju.
Jedan od takvih je – i biće ih i sve više kako proces bude odmicao – direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, koji nam je pažnju privukao svojim rečima da se „u javnosti sugeriše, često pogrešno, da Srbija mora da prizna nezavisno Kosovo. Ne mora, ona samo ne sme da ometa kosovsko učlanjenje u međunarodne organizacije“.
Samo!? Pa, upravo je u ulasku Kosova u međunarodne organizacije, a tu pre svega mislimo na Ujedinjene nacije, i ključ sadašnje operacije normalizacije nenormalnog, jer će posle toga pitanje uzajamnog priznanja (p)ostati tek puka formalnost. Ulaskom Kosova u UN, naime, ova nelegalna državolika tvorevina postaće država u punom smislu te reči, punopravni subjekt međunarodnog prava, i pitanje srpskog (ne)priznavanja postaće sasvim irelevantno. Da je zaista tako, naime, svedoči primer Izraela, čiji međunarodni subjektivitet i državnost nimalo ne krnji činjenica da ga ne priznaje 31 članica UN. Po toj analogiji, Srbija bi bila samo jedna od država koje ne priznaju Republiku Kosovo, ali svojim nepriznavanjem ne bi krnjila legalnost kosovske državnosti stečene ulaskom u UN, baš kao što ni ona 31 zemlja koja ne priznaje Izrael ne može da okrnji legalnost izraelske državnosti. Hoćemo da kažemo da bi čin konačnog odricanja od Kosova i Metohije predstavljala već naša saglasnost na ulazak Republike Kosovo u Ujedinjene nacije, a ne tek formalno priznanje njegove nezavisnosti od Srbije. Kraj srpskog Kosova i Metohije jeste članstvo Kosova u UN, tačka.
ODGOVOR(I) SRBIJE
Kako će Srbija reagovati u godinama raspleta koje su pred nama?
Tračak nade da će odgovor Srbije biti onakav kakav bi i morao da bude dao je u ponedeljak ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić: „To da Srbija prizna Kosovo, da Kosovo dobije stolicu u UN, da mi sugerišemo Rusiji da glasa za to, to nije bajka, to je fatamorgana. Od toga nema ništa.“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ipak nije bio ovako rezolutan nego je namerno ostao nejasan. Priznao je da „nam neće dozvoliti ulazak u EU bez jasno rešenog pitanja granica“, a kako ćemo to pitanje rešiti, „to je druga stvar“. I dodao je, a to bi moralo da se pokaže kao ključno, „narod će svakako na nekom referendumu morati da kaže šta misli o tome“. Prethodno je pak Vučić, podsećamo, na pitanje da li je rešenje pitanja Kosova i Metohije moguće u okviru srpskog Ustava, rekao da se „plaši da rešenje nije moguće“, što je inače, sa stanovišta zahteva koji će nam biti ispostavljen već 6. februara, još jedna konstatacija očiglednog jer naši zapadni prijatelji sigurno neće pristati na kosovsko rešenje koje bi se nalazilo u okvirima našeg ustava. A za promenu ovog dela Ustava Srbije neophodan je referendum, to jest nije dovoljan paraf kao u slučaju Briselskog sporazuma iz 2013. nego ćemo morati i mi da se pitamo, i upravo u tome sad leži glavna naša nada da će Srbija na kraju postupiti suprotno prijateljskom savetu francuskog ambasadora Mondolonija i njemu sličnih.
Uzgred budi rečeno, subotnja Vučićeva poseta Kosovu i Metohiji i razgovor sa Srbima u Lapljem Selu, u direktnom TV prenosu, baš je zbog tog TV prenosa i značajnija no što bi inače bila. Zato što je, posle godina neprijateljske propagande o kosmetskim Srbima kao lopovima i kriminalcima, a koja je za cilj imala da ostatku Srbije ogadi svaku pomisao na Kosovo i Metohiju i time olakša njegovu predaju, Srbija sad konačno dobila priliku da tim mučenicima pogleda u oči. Pa neka ih posle toga prepusti Republici Kosovo ako može, pri čemu naravno podrazumevamo da pružanje konkretne pomoći kosmetskim Srbima i briga za njihov opstanak ne isključuje borbu za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Naprotiv; ne da se ta dva međusobno ne isključuju nego je sasvim jasno da niko od njih i ne pomišlja da bi mu život postao podnošljiviji ako bi Kosovo postalo članica Ujedinjenih nacija.
I time bi, pored svih ostalih razloga, Srbija morala da se rukovodi i na obećanom/najavljenom referendumu, to jest ako ga zaista bude, kao što bi moralo kada dobijemo nepristojnu ponudu Evropske unije. A onda, „plašim se da bi se moglo dogoditi da dve trećine budu protiv i onda neka nam je bog u pomoći. Možemo da zaključamo evropsku perspektivu“, izjavio je Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam čiji su donatori braća Rokfeler, Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, Demokratska komisija američke ambasade u Beogradu, Kosovska fondacija za otvoreno društvo, Evropska komisija… Što sve zajedno neminovno znači da Popovljev strah predstavlja našu nadu. Ali, da ne čuje zlo, i osnov za brigu da će Rokfeleri i ostali pokušati da nam oduzmu naš referendumski glas, kako bi sami zasekli granicu Srbije mimo njenog srca.
(Pečat)[adsenseyu5][adsenseyu5]
